Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 113

керавномерки на неопходно потребним животним намирницама, јер је потрошња ових апсолутно потребна и врло мало зависна од величине личног дохотка. По старој, али још увек важећој Најмановој анкети, неравномерност потрошног порезивања (шећер, со, пића, дуван, петролеј, хлеб) изгледа овако: Доходак испод 800 марака са 4,43°/° „ од 800 до 1200 марака са 3,60°/» од 1200 до 2000 марака са 2,65°/о „ од 2000 до 4000 марака са 1,64°Л> од 4000 до 10.000 марака са 1,52°/° „ преко 10.000 марака са 1,09°/». Исто тако порески обвезник, чија породица броји више чланова, биће увек јаче порезован потрошним порезом од инокосног обвезника, са малобројном породицом. Затим, потрошни порези фаворизирају велика предузећа према малим, јер су способнија да изврше преваљивање овога пореза на потрошаче, а могу да приме један део и на себе. Каже се обично да је трошарина згодан порез због своје издашности и еластичности. Међутим, то је нож са две оштрице. У времену економске кризе и потрошња и приходи могу бити у опадању. Циљ трошарине Је чисто фискални: да да јавном фиску на расположење потребна сретства. Али скроз је поI решно и опасно трошарини придавати неки други карактер сем фискалног; поиписивати јо.ј извесне протекционистичке привредне циљеве и асимиловати је са царином. Битна разлика између трошарине и царине у погледу њиховог економског оправдања и лежи баш у томе: што царина поред фискалног циља има и економско-заштитни: увозна царина води рачуна о пореклу робе и инострану робу на улазу у земљу порезује тако, како би домаћу индустрију и радиност у опште заштитила од евентуалне убитачне стране конкуренције. Трошарина међутим —, и ово нарочито важи за трошарину самоуправних тела, — не води рачуна, и не сме да води рачуна о пореклу робе, већ о месту потрошње. №о! се не допушта диференцирање робе по провененцији ни јаче оптерећење стране робе. Јер ако држава, водећи рачуна о општем интересу народне привреде, и може да предузме извесне заштитне мере у корист ове или оне индустриске гране, кроз разне своје фискалне законе (царински, порески и т. д.), сваљујући иривремено јачи терет на домаће потрошаче —, то се не допушта самоуправама. Самоуправна тела не смеју заводити локалну заштиту. Трошарина, дакле, не може послужити као оруђе за заштиту локалне радиности, на штету не само месних потрошача, већ на штету интереса народне привреде. Иначе би се стварали неједнаки услови за

привредну делатност у земљи. Министарство финансија је у том смислу давало објашњења и забранило градовима диференциално третирање робе домаћег порекла и робе локалне производње, а већ и због уговорних односа земље, страна роба не може се различито третирати. Данас је дакле у нашој земљи трошарина само један фискални извор, зато није исправно тврђење да би укидање трошарине у Београду довело до краха извесне занатлије и индустријалце, због убиствене конкуренције других домаћих произвођача. У режиму трошарине, кас и без ње, београдска се индустрија налази у истим околностима као и њен конкурент са стране, јер тротарина подједнако погађа и једне и друге, и у случају ослобоћења, олакшица би у подједнакој мери наступила и за једне и за друге. Трошарина, дакле, не може локалној радиности да надокнади вештачким путем онај виталитет који би јо т недостојао. И због тога, што је потрошни порез парцијелан, т. ј. нису порезани сви, већ извесни артикли, па према томе нису порезовани ни сви порески обвезници, већ само они који такве артикле конзумирају —, чини му се приговор. Прво је тачно али друго не, јер ако су пооезовани предмети опште потрошње, порез ће бити општи, јер такве предмете мооају конзумирати сви порески обвезници. Принцип поаведног пооезивања захтева да минимум егзистенцше буде- ослобоћен од порезивања, мећутим, потоошни порез оштећује V све оне пооеске обвезнике, чиш доходак не прелази минимум егзистенције, јер и ови морају конзумирати такве порезане предмете. Најзад, потрошни порези су у опште скупи; специјално код београдске трошарине овај се факат може најлепше илустровати, јер ова кошта Београдску општину близу 12,000.000.— динара годишње, не рачунајући ту и тантијему, која припада чиновништву V смислу чл. 85 Уредбе о варошкој трошарини у Београду. Београдска трошарина првобитно је установљена за једну специјалну сврху. 13 јуна 1884 године проглашен је Закон о варошко| трошарини у Београду, по коме је Краљевска влада овлашћена, да по споразуму с одбором Општине београдске може на се узети извршење канализације за одвлачење варошког измета. водовода, калдрмисања и осветлења, као и све друге оадове, ко1 *и би за здравље становништва у Београду били нужни. Затим, да може уступити, било целокупно или почесно, извршење ових радова једном предузимачу или друштву, под условима који су прописани за јавне граћевине. У тој цељи Краљевска влада је овлашћена, да може за оачун Београдске општине закључити и амортизаци.је овога дуга, Влада је такође