Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Тако, на пример, уочи Божића јаја су у Београду продавана 1.30—1.50 дин. комад. У исто време у Краљеву цена је била 0.50—0.60 дин. ком. Тако излази да су јаја у Београду у ово време била скупља за 160 до 150 од сто од цене по којој су се могла добити на унутрашњим тржиштима. Обзиром на смањени обрт у пословима приметило се да су и остале трговачке радње приступиле извесној редукцији цена и то нарочито у оној роби са којом су претрпали лагере или за коју прети опасност да ће за идућу сезону изићи из моде. У гоку 1931 требао би да се очекује већи пад цена у тр|'овини на мало ако ни због чег другог, а оно због конкуренције. Паду ових цена знатно би допринело снижење кирија на локале, јер ове у режијским трошковима претстављају ставку која сама изазива увећање цена са 5 до 15 од сто. Значај закупне цене локула у трговини на мало у укупној суми режијских трошкова и за иовећање цена видеће се најбоље из овога податка који је узет из Југословенског Текстилног Весника: Цена тро-. собном стану у Загребу управо је толика, колика и у Лондону, светском центру економског живота . . . Једино су станови у Њујорку скупљи од лондонских. Према томе, долазимо до закључка да су садање цене у Загребу и Београду за станарине неодрживе. У најпрометнијем крају Лондона 81. Јашев 8гее1-и стоји локал доста простран за трговину годишње 600 фунти стерлинга (165.000 дин.). Исти такав локал у Загребу у Илици кошта месечно 12.000, 15.000 и 18.000 дин. што прелази лондонске цене. Наши трговци морају према томе, да на сваки продани метар креп де шина прирачунају 6—10 дин., на сваки метар шифона 1.50—2 дин., на сваки метар сукна 10—15 дин. на рачун закупнине локала! У трговини на мало, у вези са кризом, примећује се и појава опадања потрошње финије, квалитетне робе а тражи се све више простија и јевтинија роба. Исто тако већина трговаца указује и на губљење традиције понављања о празнику. Организација снабдевања животним намирницама и појевтињење живота Ако се узме за тачан закључак др. Б. Бајкића у цитираном чланку, да 80% београдског становништва има приход нижи од стандараског минимума (који је, уосталом цонео на основу самих статистичких извештаја, донетих у „Беогр. Оп. Новинама", бр. 24 од пр. год.), онда је јасно од колике је важности за Београд организација снабдевања животним намирницама и појевтињавање живота. У ранијим написима о проблемима снабдевања Београда ми смо истицали да данашњи систем снабдевања — кроз руку безброј посредника — није добар, јер знатно поскупљује робу и тиме чини тежак и не-

подношљив живот већини београдског становништва. Истицали смо два пута за решење овог питања у корист привредног, социЈалног и културног развијања Београда. Први би био да Општина преузме у своје руке организацију снабдевања, а други да се ова препусти задружној иницијативи. Изјаснили смо се за други као бољи и ефикаснији. У толико пре, јер смо сматрали да се наше задружне организације првенствено морају посветити обради унутрашњих пијаца, на њима се својом организацијом снабдевања појавити као једини посредници између произвођача и потрошача и, на тај начин, обезбедити произвођачу бољу цену, а потрошачу јевтинији живот. На почетку ове године београдски потрошачи били су пријатно изненађени једном новином. На пијаци на Зеленом венцу Главни савез српских земљорадничких задруга отворио је своју прву иродавницу животним намирницама. Савез, како смо обавештени, намерава да своје продавнице отвори на свима београдским пијацама, да после Београда задружно снабдевање животним намирницама организује и у другим већим местима. Преко ових продавница, када их се буде основало толико да покривају већи део потрошње, београдско становнишгво биће обезбеђено снабдевањем добре и јевтиније робе. Цена на тржишту више неће зависити од безброј комбинација посредничког ланца срачунатих на то да се оствари што већи профит. Временом ова организација треба да искључи и пиљарске радње по улицама, да би доцније преузела на себе модерну организацију директног снабдевања извесним артиклима потрошача по кућама. Други покушај у овом погледу изгледа да ће ускоро бити извршен са млеком. На име, претпрошле и прошле године у Дунавској бановини основан је већи број млекарских задруга којима је било намењено да раде за извоз. За кратко време, међутим, ове су дошле у кризу и преко централе у Новом Саду, у сарадњи са Министарством пољопривреде и банском управом, почели су се тражити путови за санирање ових задруга. Као полазна тачка, овом санирању истакнута је потреба да се првенствена пажња обрати обради унутрашњег тржишта тј. снабдевању великих конзумних центара. У гу сврху имала би се створиги два реона за ове задруге: београдски и новосадски. Снабдевање би се вршило преко централних установа великог капацитета. Оваква установа (централна млекара) већ постоји у Новом Саду, док би се у Београду имала тек да оснује. У овим централним установама вршило би се сабирање и пастеризирање млека. У прво време снабдевање Новог Сада и Београда преузела би централна млекара новосадска. За Београд би долазило у обзир