Општинске новине
3
СлободанЖ. Видаковић, уредник „Београдских Општинских Новина"
За снабдевање Београда здравим ш јевтиним млећом Потреба хитне реформе у исхрани мдеком
Кад је реч о исхрани млеком са гледишта социјалне политике онда тежиште питања не лежи ни у болесницима, који без њега не могу ни да се замисле, ни у огромном делу становника, који га употребљавају за храну, нарочиго за доручак, — него у деци, у оним великим фалангама нашега подмлатка од одојчади до трогодишње деце, којима је оно готово искључива храна и о чијим се здравственим темељима мора водити рачуна, јер они су у крајњој линији те-
мељи државе, још више
темељи расе
Кад се ствар посматра са тог гледишта, онда се организација исхране млеком појављује као једно од најважнијих питања социјалне и комуналне политике. Зато је дужност сваке градске општине, па у овом случају и наше, да се сва заложи да грађани једном добију хигијенски исправно, чисто и јевтино млеко. То је једно од основних права сваког грађанина, а једна од основних дужности сваке општине! Ми ћемо у овом напису, који је резултат иајпотпуни јег личног проучавања данашњег сгања снабдевања Београда млеком, видети шта је све до сада урађено у том правцу и шта се све има да уради па да би се и код нас организација исхране млеком поставила на здраве основе, онако како то јавна хигијена и еугенетика императивно захтевају. Извесно да само још код нас у Југославији, и даље на Оријенту, постоји овај примитиван и у основи ружан начин снабдевања. вароши млеком. Читава армија прљавих млекаџија (као пре увођења београдског водовода, старих сакаџија) на блатњавим двоколицама свакога јутра поплављује београдске улице и у улубљеним кантама, са којих се још није осушила вода са прве чесме или сумњивог бунара иза трошаринске станице, иде од куће до куће и продаје млеко. Тај оча.ши и прљави систем торбарења млеком у Београду, то је скоро званични систем, усвојен дугогодишњом праксом, као свети и неизменљиви закон!
Лишени сваке систематске контроле, јер она је доиста и неизводљива над три хиљаде млекаџија, колико их има Београд ми пи.јемо у Београду најгоре, најнездравије и најскупље млеко! Под овим системом продукције и снабдевања нити се може, нити се врши стална ветеринарска контрола над кравама, од којих се млеко добива, ни санитетско-хигијенска над млекаџијама, који га продају, ни над млеком, кога Београд пије. И ако критика има свој гајвоп с1'е<;ге не у одрицзњу свега, него у констатацији онога што неваља, и у давању лека ономе чему се може помоћи, а она извесно само тако и има свог позитивног смисла, онда се мора отворено признати да је при садашњем систему продукције и продаје млека апсолутно немогућа свака озбиљна и стална санитетска контрола, нарочито контрола не по форми него у пуном и правом обиму. Колики би и какав општински апарат требао да редовно контролише ветеринарски 3000 до 4000 крава, лекарско-хигијенски 3—3500 произвођача и препродаваца и неколико стотина хиљада килограма млека, унетог на стотину разних тачака Београда?! А да се пуна контрола над млеком мора да распростре у свима правцима, које тражи јавна хигијена, јасно је до очевидности. Краве не само да могу бити заражене, и као такве преносиоци путем млека многих болести којима су и људи подложни, (као туберкулоза, црни пришт, срдобоља, шап, малтеска грозница, разна гнојавост итд., а доцнијим загађивањем самог млека преноси се још и трбушни тифус, шарлах, дифтери.ја, колера, септична ангина, разне кожне заразне болести и многе друге), него су оне са врло малим изузетком код нас и заражене. У Немачкој и Енглеској, где се врше пелцовања крава туберкулином, вакцинација противу дизентерије и др., где санитетско-ветеринарске власти врше најстрожију контролу и полумесечни преглед над здрављем крава-музара, хигијенским