Општинске новине

Стр. 396

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

но приступити и насипању терена између пруге и Дунава што би такође дало доста слободног простора. На тај начин београдско сајмиште не би било ни мало мање од највећих светских сајмишта докле би по својој лепоти и практичности употребе надмашивало сва остала. Проблем сајмишта о коме се толико дискутовало био би овим решен неописаном лакоћом и, да то опет подвучемо, пот-

Београд под Турцима (Први период — XVI до XVII бека са још оч^ваним кулама, дборобима и друтим зградама)

пуно независно од Горњег Града који чини један свет за себе. Питање боградског сајмишта није локалног значаја. Отуда ми чврсто верујемо да ће и држава на његовом грађењу узети најживљег учешћа. Горњи Град треба да се обради сасвим независно од Доњег Града. Ово није просто решити али, тако исто не представља никакав Гордијев чвор, бар не такав да се не би могао пресећи. Да будемо једном начисто с тим шта треба да буде у опште овај знаменити део наше престонице. То је апсолутно нужно да би се .једном престало са крпежом и накарадним изграђивањем појединих делова. Горњи Град треба и мора да се претвори у нашу националну акрополу. Ја сам ту идеју убацио и она је нашла одјека у свима круговима наше земље. Онако као што је акропола старих Грка доминирала Атином у погледу свога културног и верског значаја треба и наша национална акропола да господари Београдом и државом, као симбол нашег јединства, снаге, културне зрелости и надмоћности. Онај величанствени плато Горњег Града Богом је дано место за изградњу наше националне акрополе највећих размера. Таквих места нема у Европи. Не претерујемо ни мало ако кажемо да нам на томе могу позавидети сви народи света. Речено конкретним језиком овде треба подићи у органској повезаности велелепне зграде за све врсте музеја: народни, етнографски, војни, градски, византолошки и т. д. Последњи је нарочито потребан јер таквих музеја нема у Европи тако да би он у

истини чинио једну ретку атракцију. Ово се да извести у толико лакше јер ми располажемо неисцрпним благом византиско-српске уметности, а као најјача држава на Балкану — колевке византи јске уметности — ми смо и најпозванији да то пружимо културном човечанству. Предњи део тих велелепних зграда, т. ј. оних које су окренуте према Земуну и иду у правој линији од романтичних вратница више цркве Ружице па ка Победнику требао би да садржи безусловно и седам класичних кула које налазимо и у описима старог Београда (види опис Биографа Константина који говори о Граду Деспота Стевана) и на свима цртаним документима тога доба. У осовини ове акрополе а на предњем делу могла би се конструисати Краљевска сала са читавим низом мањих и већих просторија које би служиле за нарочите репрезентације већег стила, разне националне свечаности и слично. Тако би цео плато Горњег Града био опасан монументалним грађевинама са великим — слободним двориштем у средини где би се могао поставити гроб Незнаног Јунака као и други национални споменици. Архитектонска обрада националне акрополе на овом класичном месту представља тежак задатак, који се ипак да решити путем великог међународног конкурса и са изричним захтевом да грађевине морају бити у визаитиско-српском стилу. Модернизму овде нема места нити ма каквом лаичком експериментисању. Архитекта који буде радио ово ре-

Београд пред ћрај турсће владавине (Готово сбе монумеиталие зграде пор^шене су, нарочито класичне куле и дворо&и у Горшем Граду)

мек дело мора да се инспирише великом прошлошћу народа и осећањем приказивања те прошлости на начин који не сме бити лишен генијалних надахнућа. Лако, веома лако да се спровести хармонична обрада зграда које ће подсећати на наш средњи век и потпуно унутрашње прилагођавање ових у погледу распореда просторија новим потребама. Ми се залажемо за грађевине средњег века зато