Општинске новине

Стр. 560

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Те би мере у главним потезима ушле у груиу пропагандистичких мера. Извесно да постоје још нека ситнија пропагандистичка средства, али сва она улазе у назначене облике пропаганде. 11) Изолација болесника. Она је несумњиво једна од врло моћних фактора не само за лечење туберкулозе, него још већма за заштиту здравих од туберкулозне инфекције. Та се изолација често врши у самој кући болесника, кад они према свом имовном стању имају довољно одаја за сепарацију и довољно средстава за систематско лечење. Али док једни лекари препоручују собно, изолационо лечење, лечење у месту рођења, односно домицилу болесниковом, дотле већина пледира за лечење отворених форми у болницама и санаторијумима! И социјална је политика за законско, принудно лечење туберкулозе у засебним и специјалним установама. Само што за потпуну и идеалну изолацију болесника треба нашој држави пуно напорног рада и пуно материјалних средстава. Према гледишту модерне науке, Београд, односно Југославија треба да има минимум 800 односно 50.000 кревета за болесне од туберкулозе. Без тога нема ни говора о лечењу у маси. А Београд, на жалост, имао је тако рећи до јуче на 10.000 перманентних туберкулозних болесника свега 25 постеља! Сада ће имати у подигнутој модерној болници око 200, али они имају служити и за територију — целе предратне Србије! Југославија би требала да има најмање 50.000 постеља, а она нема ни пуних 2000! III. Диспансери. Они, према систему који је код нас усвојен стоје, на средини између јавне профилаксе и колективне терапије. У многим западним државама они су само профилактичне установе у потпуности. Налазимо да је наш систем бољи и ефикаснији. Према искуству стручњака, диспансери су у борби против туберкулозе далеко значајнији него и санаторијуми. Јер они изналазе болеснике у масама, дају савете, прегледају, воде социјални надзор над болесницима у читавом трајању њихове болести, деле им бесплатно разна сретства као термометре, пљуваонице, постељне ствари, и лече их бесплатно. Теже болеснике упућују у болницу или санаторијуме. Штета је огромна што Београд има само један диспансер. Да поновимо: Београд, који има жалосну славу најтуберкулознијег града у културном свету, Београд, у коме умире сваки четврти грађанин од туберкулозе, има данас један једини диспансер на 240.000 становника!.. А према просторности својих квартова и насељености њиховој, Београд треба да има најмање седам диспансера, на два кварта по један. Друга је не мања не-

згода што код нас не постоји закон о обавезном лечењу туберкулозе и 1рзо Гас1:о о обавезном пријављивању оболелих од стране породице и лекара. Онда се не би могло да дешава оно, што се сада у Београду дешава, да сестре-походиље при диспансеру јуре, распитују и проналазе болеснике!.. Данас Немачка има 2170 антитуберкулозна диспансера, а Југославија, сразмерно према броју свога становништва и броју оболења од туберкулозе, требало би да има бар 400, а она их има свега 37! За издржавање диспансера треба усвојити мешовити систем: трећину расхода да покрије држава, трећину раднички уреди, а трећину општине. Само кад Београд буде имао седам диспансера место једног; осам стотина постеља за туберкулозне место двадесет и пет; два до три санаторијума место ниједног; један дечији диспансер место ниједног; један дечији превенторијум место ниједног; дванаест дечјих обданишта место сада три; два шумска летовалишта место сада ниједног — тек ће тада Београд моћи да каже, да је припреман и добро мобилисан да ступи на целом фронту у борбу противу свог опаког и снажног непријатеља — туберкулозе! IV. Обавезно пелцовање одојчади калметовим серумом против туберкулозе. Код нас је ово пелцовање факултативно и врши га неколико савесних лекара, више ради личног проверавања његовог де.јства, него као једну прворазредну профилактичну меру. Зато се она мора законом прогласити за обавезну, као што је на пример калемљење против великих богиња. V. Хигијенско подизање станова и радпкално решење станбеног питања, Да се изврши путем једне непристрасне и незаинтересоване комисије општи катастар станова и утврди: са колико станова у опште Београд располаже, колико има добрих, средњих и уопште неупотребљивих станова и радионица за становање и рад? Како се креће цена њихова? Колико кубних метара ваздуха долази на једног становника куће? Колико се нових станова мора подићи, а колико старих, и нехигијенских забранити за даље становање! Овај катастар станова треба да изврши санитет општине уз помоћ Лиге против туберкулозе. Станбена криза мора се решити као један важан предуслов у борби противу туберкулозе. Јер док се не подигну раднички и сиротињски квартови у свима великим градовима, а разуме се првенствено у престоници, Београду, и по селима хигијенски домови, дотле ће сва борба противу туберкулозе бити илузорна. Највећа огњишта туберкулозе су, не улица, као што се погрешно мисли, него наши