Општинске новине

задржати на туберкулози, њеном разорном дејству за друштвену заједницу; затим и на низу социјалних мера, којима се ова страшна болест да зауставити у свом самртном маршу. Трибут, који човечанство плаћа туберкулозној немани у својој рођеној деци, већи је и болнији него што је икада од постанка света био иједан крвави и самртни трибут, рачунајући ту све светске ратове, епидемске

Легла туберћулозе: 5 станова у земл>и. Метар широћо дбориште. Из улице Ломине. Станују ту и деца

поморе, катастрофалне земљотресе и вулканске ерупције! Кад то важи за цео свет, шта да се каже тек за нас, који у том правцу стојимо очајније него иједан други културан народ, и код кога туберкулоза представља вечитог ратног непријатеља, подмуклог, крвожедног, без иједног часа примирја, који полако и постепено поткопава и руши наше животно стабло. Наш је народ ратовао сада скоро десет година. И сав тај ратни вихор смрти од балканског рата, српско-бугарског, арбанске побуне, страшних епидемија колере, пегавог тифуса, грипа, арбанске трагедије и свегског рата мање је прогутао жртава него туберкулоза за исти број година! Статистички подаци, које имамо службено, ако и непотпуни, недовољни и једва приближни у својој језивој слици, показују нам: да годишње у нашо.ј држави болује од туберкулозе више од 500.000 становника, а умире преко 50.000! Значи за дванаест година боловало је од ње шест милиона, а умрло скоро 600.000 њих. Када се овоме дода економска вредност шест стотина хиљада лица, које је прогутала туберкулоза и промашена вредност продуктивног рада 6 милиона туберкулозних болесника, избачених из привредног строја, онда ће нам изићи пред очи у најболнијој светлости катастрофална истина: да је нашу државу туберкулоза само за 12 година коштала преко пола милиона гробова и преко сто милијарди динара, а то је крвавији трибут него свих ратова укупно,

а већа штета него што износи државни буџет од оснивања Карађорђеве Србије па све до светскога рата! Само свакогодишња материјална штета, коју нам наноси туберкулоза, прелази десет милијарди динара, а то је без мало цео буџет Југословенске државе! А када се умирању одраслих дода број дечијих гробова од ове несретне болести, онда нам се туберкулоза појављује у свој својој страхоти, ужаснија него помор од куге или колере, грознија него иједна болест за коју човечанство зна, свирепија него садистичка машта феничанског бога Молоха, у чије су усијане челичне чељусти феничанске мајке бацале своЈУ рођену децу!... Па ипак, и пред овим најстрашнијим непријатељем нашега народа, наше расе, ми стојимо пасивни, без организованог отпора, резигнирани, мртви. Чудна је нсихологија нашег народа! Кад би туберкулоза покосила у једном часу, видно, демонстративно, пред нашим очима само једну чету наше деце, сви бисмо скочили као један човек у борбу противу ње! Али она подрива полако, на целој линији нашег животног фронта, полако али стално; подмукло али упорно, — и зато борба противу ње не усталасава масе; не буди громке крилатице, не врши моралну мобилизацију једне у истини душевно здраве расе као што је наша! А кад би се у организованој и систематској борби противу туберкулозе дигли сви ми: и држава, и бановине, и општине, и школе, и цркве, витешка и културна друштва, једном речју мобилисао цео народ и физички, и духовно, и финансијски — туберкулозна неман не би, додуше, ишчезла — јер је

Из Симине улице: Стан једне занатлиске породице. Кирија месечно 250.

она неминовни пратилац човечанства у данашњем економском и друштвеном поретку — али би јој се крила спржила и стотинама хиљада жртава ишчупало би се, да их не про-