Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 675

Прва се тиче висине кирије локала, друга несолидних цена, а трећа односа трговине према потрошачком свету. Неразумљива је појава када београдска трговина стално указује на кризу, а при том међусобном утакмицом утиче на одржавање несразмерно високих цена својих локала. Скупи локали претстављају очигледну штету трговине, јер терете тога плаћа потрошач, а они се преваљују у виду већих цена, које не само што смањују обрт, већ умањују конкурентску способност трговине. Да наведемо један конкретан пример. Једна геоградска трговина из главног дела чаршије имала је у 1930 три милиона укупни пазар. За кирију је у истој години издала 180.000 динара. Прорачунато са укупним пазаром излази да је само закупнина поскупљивала робу за 8 6%. Ово је још најбољи случај. Поскупљавање робе од високих закупних цена у београдској трговини иде од 5 до 12%, а често и више. А где су остали режијски трошкови, јавне дажбине итд. Све ово говори да је просечна зарада, ко ЈУ урачунава београдски трговац, велика, а често и превелика. Дужност би саме трговине била да утиче на обарање високих закупних цена што се, по нашем мишљењу, солидарном акцијом трговаца, може врло лако ла постигне. То би користило и трговцу и потрошачу. Први би увећао своју ефективну добит, а други, због мањих цена, увећао набавке. Појава несолидних цена (претерано високих) постаје у последње време све општијом. Све је мањи број оних старих трговачких радњи у које потрошач улази са пуно поверења како у погледу цене тако и у погледу квалитета. Несолидним ценама не служи се само трговина на отплату (о чему смо говорили у претпоследњем броју „Беогр. Општинских новина), већ и радње које раде за готово. Док се код првих ова појав аможе још и да објашњава великим ризиком, који угланом произилази из одсуства законског уређења овога начина трговања и велике економске нестабилности, за друге је потпуно неразумљива и може се објаснити једино несолидношћу која није могла и трговину да мимоиђе. Дошло се у такву ситуацију да потрошач често стрепи да уђе у радњу, а пре но што се одлучи да купи нешто навире на излоге и најрадије улази тамо где је за тражени артикал видео у излогу цену. Колико се отерало далеко са несолидним ценама најбоље ће нам показати ово неколико примера. У једној радњи на Теразијама цењен је женски шешир 250, а после погађања дат је за 160 дин. Од првев цене скинуто је 90 дин. У другој радњи женски шешир, који је цењен 200 дин., дат је за 130 дин. или 70 дин. ниже од првобитне цене. У трећој радњи метар извесне свилене тканине за женску хаљину цењен је 105, а по коначној погодби

продат за 78 дин. Два дечја мантила у једној радњи у Кнез Михајловој улици цењена су 1.340 дин., а после погађања дата за 1.000 дин. У једној радњи у Макензијевој улици једно лице пазарило је мантил. Почетна цена била је 1.100 дин Муштерија је одмах рекао да нема више од 600 дин. Трговац се у оваквој ситуацији ноје нашао ни мало збуњен. Пошто је муштерију враћао неколико пути продао му је, најзад, мантл за 600 дин. Да је добио тражених 1.100 дин. незаслужено би зарадио преко 83%. Свакако да је и на добивеној цени истерао 10—15%. А то значи да је у конкретном случају калкулисао са зарадом од 100%. Узмимо да су горње првобитне цене остварене то јест, да је потрошач платио у први мах тражену цену. У том случају трговац би остварио екстра добит у овој величини: код првог случаја 56%, код другог 54%, а код трећег непуних 35% по свакоме метру, а код четвртог 39%. Како је трговац и на сниженој вени зарадио то излази да се трговачка добит у горња три случаја, под претпоставком да су остварене одређене цене, кретала између 50 и 75 %. У вези са овим фантастичним цифрама за данашње време, накада се каже да промет опада и да се трговина бори за опстанак, намеће се питање о односу трговине према потрошачу о чему ћемо такође да проговоримо. Погрешно би било мислити да су ово усамљени случајеви. У већини радња данас погађањем муштерије снижава се цена за 10 до 20%. У горњим случајевима и много више. Свакако, не може се претпоставити да трговац снижавањем цена губи. Трговина се не води ради трговине, већ за остварење добити. Ово општа појава несолидних и претерано високих цена намеће закључак о великој добити, која се не може ничим правдати. Ми не споримо да су режијски трошкови у београдској трговини високи и да то доприноси знатном поскупљењу робе. Сем тога, и новац је скуп. И на тој страни дужност би трговаца била да утичу на смањење тих трошкова, у првом реду високих закупних цена локала. Али сви ти трошкови нису толики да траже подизање цене за 50, 100 и више од сто. То велико поскупљење изазива тежња за брзим остварењем што веће добити, која је корен менталитета нашег привредног света. Трговини као целини она штети. Пре свега потенцира антагонизам потрошача према посредничкој функцији трговине. Затим, утиче на одржавање скупоће и тиме умањује обрт у трговини, а задовољење потреба у потрошњи . Консеквенца овога јесте спутавање напредовања степена благостања и нерационалне поделе социјалног продукта. Београдски потрошач је ситан човек кога скупоћа непосредно и најтеже погађа. Кад скупоћа узме размере, као што је