Општинске новине

Стр. 680

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

вароши. Можда је ондашње факторе да тамо подигну једну верску институцију водила и једна друга мисао: веровање да је на брду, Чупиној хумки, које се одмах диже изнад тог терена, био спаљен Свети Сава. Нећемо улазити у расправу да ли је Свети Сава спаљен на Врачару или на Ташмајдану, али ћемо навести један цитат из Чупићеве Годишњице који о томе говори овако: „Гробље старо. Колико се зна, Београђани су своје мртве сахрањивали од некадашње Варошкапије на овамо ка Зеленом Венцу и доле ка Тоскиној чесми. Одатле је гробље измештено на Ташмајдан око године 1828. На Ташмајдану је гробље остало до године 1886, а од те године београдски се мртви сахрањују у Новом гробљу преко Булбулдерског потока. На овоме гробљу на Ташмајдану начињена је 1835 црква и посвећена Св. Јеванђелисту Марку. По тој цркви гробље се то каже и гробље код Маркове цркве, а некад се рече и Палилулско гробље, јер је главна нурија овој цркви Палилула. Брег Ташмајдан, који је над овом црквом, највнше личи да је она Чупина хумка, где је спаљен Свети Сава."

'Џш^џ II Слнк\ и штогл : ћуш освегн осиовнн ншв оес>.\\1чмм]шХ$с\•\\у посвеВ€Ншчвш\\\посш>? Гош Ск-огр^. по^\ стл^ Свшг$Шгк&, мшХршм СШ^л\!^Ш/Ш)Ш нош џчџшЈтт сиА гу&кофжшт\- т !&говог&ШЛНСТВА $>гссшф Сис-шн.ц\\ п^ог-ШоЉ^таЕ и рр §пси$ %восмвн« 1Јрг |1^гш|§ггот! ПлТ$НЈ^\\\1к$НШ. НОШ и 11>ир!1 тј 014 ТН ЧНН 0СВ«1М№&.

Тећст побеље узидане у темеље будуће катедрале С6. Марћа. (Рад уметника-ћалиграфа г. М. Шгерића) Тако каже летописац. Можда има и право, јер је Синану више било од значаја да мошти сагори на очиглед Срба, на домаку вароши, него ли на пустој и далекој пољани Врачару. Ето, та чињеница да је тај терет већ религијом био ожигосан, вероватно је ути-

цао, рекох, на ондашње људе, да тамо оснују цркву и гробље. А ни слутили нису да ће се само две године доцније на томе истом терену одиграти још један важан тренутак у историји Срба. Ево шта каже летописац:

Ручни радоБи слепих дебојака на вашару код цркбе С6. Марћа у Београду.

„Хумка од године 1830 Оно место с кога је 30 новембра 1830 године с великом свечаношћу објављен султански хатишериф о унутрашњој независности Србије, находи се у порти палилулске цркве 60—70 хвата на север, баш до гроба пок. Милоја Лешјанина. И данас се познаје прилично висока земљана падина, на којој је била трибина за читање хачишерифа и берата. На среди те подине сад је точак воде која, бије из општега водовода. Около су гробнице одличнијих Београђана и дрвеће засађено ради хлада". Нема дакле у Београду ни једне цркве ни порте за коју су везани толики моменти као што је то била порта цркве Св. Марка. Осим тога, у најранијем почетку своме гробље те порте добило је један интернационални карактер јер су у њему сахрањивани мртви разних нација са натписима на своме језику. Било је ту сахрањених Мађара, Немаца, Грка, Италијана, Француза. Њихови споменици исписивани су на њиховим матерњим језицима што је гробљу у тој епохи Турске владавине давало нарочити романтични изглед, а Београду културно обележје. Неколико тих споменика од пре стотину година, срећом очувано је у последњем тренутку, и они ће несумњиво чинити једну интересантну збирку за лапидариум градског музеја.