Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 681

Од тих споменика исписаних на грчком, на немачком, на мађарском, на италијанском, свакако је најинтересантнији споменик француске контесе Аглаје Ланкро која је преминула у Београду у згради француске негације године 1829, а како то пише на самом спомевику француским текстом. Шта је нагнало ову младу француску контесу да у та најранија и најнесигурнија времена посећује Београд, од чега је она умрла, под каквим околностима, о свему томе раскопана рака не говори. Али ево благодарна сижеа за сентименталног литерату који би био и добар визионер па да се врати сто година уназад, у доба када су странци превожени преко широке Саве у којицима преисторијских облика, у доба ношн-и најфантастичнијег кроја и живих боја, у доба када на кућама Београда није било ни једног прозора од стакла већ само ћерчиви и хартија пенџерлија... Контесин гроб је давно утрвен, са брда на коме је спаљен Св. Сава скинут је бекоб с крстом, а на хумки са које је Србима првипут од Косова призната независност, давно је пресушила спомен чесма. Време је преко свега превукло моћни ваљак заборава. * Дошло се у наше доба ... Па ипак са мало заоставштина средњег века; јуче чим сте пришли порти, осетили сте мирис пецива на жару, мирис прегорелог зејтина, мирис тамњана све то зачињено бубњавом старих бубњева и дреком верглова. Кад сте ушли унутра, видели сте ћевапћиће на роштиљу, прасце и јагањце на ражњу, а мекике су цврчале на врелом зејтину. Седело се и на трави и за столовима и јело прстима и дрвеним виљушкама. Пиће се точило из буради изваљених у траву и подупртих каменом. Цела порта била је једна огромна кошница која је врила. Присутни сви друштвени слојеви, господа из канцеларија и трговина, сељаци с плуга, Цигани . . . Присутне такође све професије: чиновници, занатлије, сецикесе, лецедери, свирачи, коцкари, земљорадници, панорамџије, ђаци, бозаџије, ученице, војници, служавке, фотографи, ћевабџије, сладолеџије, свештеници, тутори и ктитори. Изнад свега тога, усред порте лепршао се црквени барјак с обновљеним орачем на врху. Старога су, по причању, скинули Аустријанци и претопили за муницију. Врева је почела чим је литија стигла од записа из парка код Студентског дома који је и обновљен. Дошао је још један и последњи дан Средњег Века. На знак црквених звона прво је заурлао „пола човек пола ђаво". Онда су животињски гласови почели да се разлежу кроз порту: сиктала је „пола змија пола девојка", мукала је „крава с пет ногу", мумлао је медвед из шатре „Животињског царства" а највише се чуо глас некаквог мајмуна дрекавца из кафеза.

У близини црквеног барјака, пред публиком на високој естради изводила је ритмове једна чланица циркуса „Костолањи", гола, одевена само у црне „трико" гаћице. Добро је што су кости старих палилулаца давно исељене из гробља, јер би на ову појаву било превртања у гробу и уздаха: „пусто турско!.. Дрека је узимала око подне све више маха. Тутњили су гочеви, пиштале зурле и почело да игра оро. Прави правцати дан прошлих векова . . . Уза све то рингишпилски вер-

Са башара: Уз з&уће т^реће циганеке музике уз зурле и гоч „Мађионичар" „гута" београдсће дневне листобе.

глови шиштали су „Валенцију" и од подне отворено почели да конкуришу циганима свирачима из Мељака, који су тражили банку за оро, а ово се чинило скупо сеоским ђилкошима који су водили оро. За све то време стрељачнице праште да уши заглушу; потсећени стари ратници на оно време па само обарају вепрове и девојке од плеха. Народ се комеша креће, клизи. Не спотиче се више на плоче и крстаче старих покојника, јер су они прошле године повађени; не познају се више ни хумке гробова. Поред оне старе капеле над најстаријом гробницом Београда једнодруштво донело грамофон и трешти у пленеру „адје мајн клајн гарде официр" и док духовно и телесно анемична ова поратна омладина клима своја тела по тој арији, дотле одмах уз