Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 975

чина. Ту видиш чиновника наоружаног са сељаком, грађанина трговца с професором, ђака с мајстором, како чувају стражу у братинској љубави, са оданошћу и антузиазмом како га је ретко видети. При том постоји најстрожија дисциплина и у свему мудро устројење, и официри ваљани и изучени како по европским војничким заведенијама, тако и у земаљској академији управљају са војском. Топова, оружја и других ратних припре-

је једнако с ове стране. Ипак веле војнички вештаци, да се град дуго држати не може, почем није гарнизон градски довољан на броју и што су за успешну одбрану града најмање 12.000 војника од потребе. При катастрофи од 3. јунија могло би се многа јуначна дјела навести, која су од обе стране учињена, јер су се и Турци бранили као дивљи вуци. Но простор овог места допушта нам само овај чертеж укратко да

Слика Чукур-чесме (из „Венца" 1906 гсд.)

ма има у изобиљу, исто тако и ране свакојаке. Ако су и дућани затворени, то ипак стоје кафане, механе и дуванџинице публици на услузи. Жене и деца оставили Београд одселивши се у околна места, као што су и јевреји и мушки и женски скоро сви на ову страну прешли, без да им Је српска влада томе на пут стајала. Трговци склонише робе своје у безбедна места, што су и други с покућанством својим чинили. Страни су поданици такође своје ствари на ову страну на многим паробродима пренели, а агенције паробродских друштва селише се још првих дана лађама из Београда. Али и Турци у граду спремни су да се јуначки бране. Око 200 топова стоје по градским шанчевима свуд наоколо, то су понајвише они топови, којима су се Енглези код Севастопоља служили. До 3000 фанатичких низама чувају град, којима су уз то од прилике још 1500 Турака ерлија на помоћи. Осим тога находе се ту још 150 Друза заточеника, који су лане од турске владе из Сирије овамо у град у заточење послати били. То су оне страшне крвопије и фанатици, који су по Ливану, у Дамаску, Бејруту и на другим местима јадне Хришћане онако немилице сјекли. — Ратних припрема има такође у граду довољно. Само са раном није најбоље, и вуку

наведемо. У караули до горње дервишане многи су се Турци ерлије закључали, од кућа гађаше сваког Србина, који је пролазио или се на гдекојем прозору показао. Они учинише чуда и покора из своје засједе. Али нађе се један Црногорац, који узме мердевине и увуче се сам самцит кроз мунарет у џамију и потом у караулу, из које су Турци пуцали. Приспјевши ту угаси прво свећу и почне за тим јатаганом Турке немилице да сјече. Уплашени Турци незнајући у помрчини од куда од једаред овога белаја и колико њих има, који их нападаху сјекли су у првој забуни један другог и побегли најпосле сви на сокак, где су од Србаља сви погинули. Црногорац рањен је — као Ахил — само мало у пеги. Будући је отомански комесар већ приспјео у Београд и конференције започеле су, то ће се скорим решити судбина престолне вароши Београда". Има још једна занимљива ствар која иде сасвим овој у прилог. Кад се после бомбардовања појавила потреба интервенције страних сила а да би се моглн покушати дипломатски преговори са турском владом (Портом), страни представници у Београду званично су саслушали једног очевидца и на основу потписаног протокола водили даље ствар. Тај очевидац није био нико други него познати