Општинске новине

Стр. 976

општинскЕ новине

стари београдски гостионичар Карло Пероло. Порта је била послала свога изсанредног комесара Вефик ефендију да извиди ствар заједно са страним конзулима. Вефик Ефендија позове Перола себи у град али Пероло му поручи да је згодније да се састану негде у вароши. Састанак је био код „Круне", у присуству осталих конзула. Кад је Пероло дошао и био представљен као страни поданик који ће дати објективно мишљење, царски комесар замоли осталу господу конзуле да пређу у другу собу и да га оставе на само са Перолом. Вефик Ефендија понудио је Перолу 10.000 лира и пасош да може одмах ићи куд хоће само да не сведочи у корист Срба. Пероло је одбио рекавши да њему новац није потребан и да ће он ствар једино објективно причати.*) Саслушање тад није обављено већ 17 јула 1862 и ево како оно у преводу са италијанског гласи: „Године хиљаду осам стотина и шесет друге, седамнајестог јуна у три сата после подне у Београду у канцеларији генералног консула Његовог Величанства Краља Италије. Ми именовани Стеван Сковасо каваљер ордена св. Мауридија и Лазара и т. д. конзул генерални Његовог Величанства Краља Италије у овој резиденцији, а уз суделовање господина Милорада Медаковића, који је нарочито именован као вице-конзул — канцелар за ово дело; у присуству каваљера Евгенија Тасти-а генералног конзула Француске и каваљера Фредерика Мерони конзула Прајске. Сва ова господа била су позвата са расписом од десетог овог месеца издат свима представницима страних сила у Београду, да иста присуствују следећем саслушању: Пријавио се је на наш позив господин Карло Пероло, који је био очевидац несретном случају, који се догодио петнајстог прошлог месеца по новом иза турске полиције, те да исти господин Пероло посведочи колико је видео и чуо. Пошто се је господин Карло Пероло заклео на св. Јеванђеље, да ће право казати што је видео и чуо, прешло се је на испитивање. Питан у опште одговори: „Име ми је Карло Пероло, рођен сам у Сијени (Пијемонт) имам двадесет и четири године. У служби сам као кувар код конзула италијанског. У мојој отаџбини имам непокретности до осам стотина динара. Никад нисам био осуђиван, нити посла имао са судовима или са полицијом. Овде немам ни својте ни дужника нити сам с киме иитересован".

* Цео ра '• 1 овор је вођен на италијанском језику кога је Вефик ефендија добро знао.

Позван да каже све шта је видео и чуо о случају који се десио петнајестог прошлог месеца, иза турске полиције или касарне у време које ће он означити, одговори: „Изашао сам из куће Италијанског конзулата после подне петнајестог јуна с намером да отидем код господина Фраческа Ролена, послужитеља француског конзула и са овим заједно на шетњу одем. Већ сам био прешао Стамбол капију и налазих се баш код нове куће још у радњи мајор Мишине, кад на једанпут чух запомагање једног детета коме је могло бити од 15—16 година. Дете викаше „брзо амо дођите жандари, Турци су убили једног Србина". Тад опазих једног жандармериског официра који се упути у трк за дететом и прође мимо турске полиције. Из љубопитства шта ће се збити упутих се и ја те стигох официра с дететом. Кад смо дошли близу Чукур Чесме, опазих једног човека који сеђаше на прагу једне куће, мислим преко пута турске касарне. Приближих се томе човеку и видех да је рањен. Близу њега опазих једног турског војника који ми изгледаше као поднаредник, пошто имађаше на рукаву једну жуту и једну црвену белегу. Овај поднаредник иђаше пут оне стране од куда ја долазих, исти бејаше наоружан, сад незнам право, да ли бајонетом или сабљом, али знам да му је о бедру висило оружје. У толико се загледам у рањеника коме тецијаше обилато крв из грла. Рањеник седијаше на прагу једне турске куће наслоњен на вратима исте. Међутим дођоше и жандарми вођени од једнога официра, који бејаше самном стигао, те хотијаху ухапсити оног војника или поднаредника турског. Овај узмицаше пут турске касарне или полиције и недаваше се ухватити већ поче викати. Шта је говорио незнам, пошто је турски викао. Све се више приближаваше турској касарни. У то исто време видео сам с друге стране управ спроћу нас, једног официра са дванајест или четрнајес турских војника, који су били наоружани са пушкама и на истима бајонети". Упитан да ли су српски жандарми имали бајонете на пушкама, одговори: „Српски жандарми нису имали бајонете на пушкама, пошто нису носили пушке. Њихово се оружје састојало из једног пиштоља и неке врсте сабље, које су обично носили. Рањеник ког сам за то време могао боље смотрити, имађаше велику рану на левој страни грла, те му глава бејаше на десну страну нагнута. Исти рањеник носаше белу кошуљу и беше гологлав. Могаше му бити 22 до 24 године. Кад стиже турски официр са његовим војницима, приближи се српским жандармима, који беху опколили оног турског војника или поднаредника; овај поднаредник или турски војник поче нешто да говори својим друговима али нисам могао разумети шта.