Општинске новине

Стр. 982

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Лепо ли се из Орема гледаше а на брегу где се бијељаше; још је лепше код Земуна стати, преко Саве тебе погледати, где се твоја платна (бедеми) бијељаху ... Од мањега је значаја неспомињање Небојше у Београду још у неким песмама Вуковим о Јакшићима. Тако у оној мотивској Женидби Јакшића Стјепана, у којој би се, у почетним стиховима о нејуначном бекству Митровом, могла назирати реминисценција нека на предају, по схватању народа нашега: издају Београда Турцима у години 1690, по бекству аустриске команде из Београда (пред везиром Ћуприлићем). И по томе а и иначе, ова песма не би могла бити старија од 18 века. Тако исто а у исто тако мотивској песми Вуковој Женидби Јакшића Митра, формираној тако најраније у 18 веку, јер се види да је само познија прерада мотива који је предметом у песми, забележеној почетком 18 века у Енлангенском зборнику (бр. 59) о Милошу Ориђанину који, исто тако без плате служи у истога војеводе Јанка само зато да би му уграбио сестру, или варијанти њеној опет из 18 века у Богишићевој збирци (бр. 18) Бан Милош и сестра Секулова, где се Милош зове и Угрињанин поред Охриђанин, па се на крају и каже да је из Охрида, или . .. да не тражимо даље варијанте. Уосталом, у овој песми Вуковој, још и врло скраћеној, нема ни стварне прилике да се спомене Небојша, јер се не спомиње ни Београд. Много је пак више било прилике за то у Вуковој песми, опет мотивској, „Јакшићима двори похарани", варијанти Богишићеве из 18 века (бр. 45), у којој се пева „како Стјепан Јакшић изроби сестру Маргариту из руку бана морињскога", или Милутиновићеве под бр. 6 („Браћа") у Пјеванијама церногорским и херцеговачким (Будим, 1833). Прилика је на пр. била у почетку песме, кад се каже како је Јакшићима, Митру и Богдану, у Ужицу, стигла из Београда књига, која почиње: У зло сјелн два Јакшића млада, у зло сјели и вино попили, када ваши двори изгореше .. у Милутиновићевој, свакако ближе основној, (и по браћи: Митру и Стјепану, и иначе) помиње се да Турци поробише стојна Биограда до Небојше, до -Јакшића куле . .. Из свега до сада навођенога видимо да се, и на основи само материјала што нам га даје народна стиховна традиција, знало: не само за две разне куле Небојше него да, једно време, бар почетком 18 века, као да није по-

стојала ни једна кула с тим именом, јер се она тада не спомиње у приликама где би се могла очекивати. II Да видимо сад шта нам о Небојши знају казати историски документи, писани и цртани. 1) Да се почетком прошлог века, у време Устанка, Небојшом звала ова данашња кула у Доњем Граду крај Дунава, потврђује нам један (бр. IX из г. 1805) од „Докумената о Устанку Срба под Карађорђем Петровићем" што их је др. А. Ивић исписао из Краљ. Земаљског архива у Загребу и ту издао г. 1920 под наведеним именом. У бр. IX је извештај аустроугарског тумача Флајшхакла, датиран 19 децембра 1805 г. у Земуну, о прелазу његовом у Србима опседнути Београд ради истраге о четири земунске храном натоварене лађе, што су их Турци, натерани глађу, а предвођени Тосун-агом, шефом јаничарским, отели дан раније и превели на своју страну и извукли на пристаниште на Дунаву, и опљачкали. Флајшхакл почиње свој извештај овако: Одмах сам се упугио тамо (на београдско дунавско присганиште) и при сбом приближавању београдској обали заиста приметих четири споменуте лађе, привезане уа Водену Капију поред Небојше Кулс (ћеут \Уаз8ег1ћог пећеп (Зет №ћобге-Тћигт) а целу обалу поседнуту од каоружаннх Турака, и на батеријама (терасама) изнад лађа намештене топове а и ове потпуно опкољене од Турака ... Биће у тим Документима свакако још који помен ове Небојше, али како ту нема регистра места, задовољимо се и овим једним тако јасно казаним, да је ван сваке сумње. Неће пак бити без значаја што се у овом извештају, при спомену оружане припреме турске за одбрану отетих лађа, као топова на „батеријама" и наоружаних Турака на обали, ништа не помиње да је Небојша била поседнута и опремљена као одбранбени објекат. 2) Да је Небојша сниже утока Саве у Дунав, у Доњем Граду, види се и из латински писаног „Спомена Београда негдашњег Сингидуна", који је последњег деценија 18 века написао Матија П. Катанчић, онда чувени археолог и професор у Будимпешти. Он је, како сам каже, видео Београд године 1781, а осем тога је, као син нашег народа, био одличан зналац и народног језика нашег, на који је превео и Свето Писмо, и познавалац одличан народне традиције и живота нашег, што се види по оправданим његовим замеркама Рељковићевом „Сатиру" што коло напада као „турски" обичај. Тај је Спомен његов преведен на наш језик и објављен у Гласнику Др. Срп. Словесности, књ. 5. Ту, на стр. 116—117, Катанчић, сасвим сметнувши с ума