Општинске новине

Стр. 986

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Београд, на рекама згодно положен, има тврђаву која се истиче по средини, а опкружен је двоструком јаругом. Зидине се руше збот турског немара. 19) У опису другога путовања Унгнадовог, и при одласку у Цариград (1573) и при повратку (1578), писац путописа, познати Стефан Герлах, спомиње Београд, описујући много више саму варош, чаршију. О тврђави каже први пут у Раду 116 на стр. 16: Градић илп тврђа са пет високих врлих куда, покривених оловом и лимом(?). Сам град (варош) смештеа је деломице по брежуљку а деломице по равни. У градићу (тврђави) осем поменугих кула нема ништа особито да се види. Он се састоји из два дела (р и ^) оба платном ограђена. У повратку (1578), описујући опет опширније варош и живот у њој, каже Г':рлах о тврђави на стр. 56 ово: Други део Беотрада је тврђава пространа, ко,ја има зидове с опкопима као у Цариграду, и пет до шест високих, јаких, оловом покривених кула. Неколико зарђалих топова је на зидинама и кулама. Тврђава се диже на брежуљку а суха јаруга иде наоколо. Пред тврђавом (-идући из вароши горње, раније оиисане-) пространо је место (Калемегдан?), на којем се диже дрвеиа кула а на њој звоно са казалом које туче (Сахат-кула?). — Трећи део Београда је град (доњи), односно вароигаца, аграђена зидом, смештша и:а. Дунаву спрема 1врђи и поменутом подграђу (Дорћол?), као да лежи у долини, има рђаве куће и неколико дућана. По саопштењу овог Герлаховог описа у Чеде Мијатовића студији Пре триста година у XXXVI Гласнику С. Уч. Др. на стр. 214, види се да је она дрвена кула на улазу у тврђаву из вароши горње баш „сахат-кула". Ту се каже: Пред њом (тврђавом) на пољу стоји дрвена кула са звоном; ту стоји стражар те удара сахаге. 20) Године 1567 путовао је, уз Антона Вранчића, о коме доцније, Антон Пигафета, чији је путопис Матковић издао у Старинама а реферисао о њему и коментарисао га у 100 Раду, одакле и доносимо превод текста о Београду. На стр. 134 каже се: Град (варош), т. ј. онај део што је ограђен зидом, заједно с тврђавом кода је на брежуљку, све скупа не чини одвећ велику варош. Дунав га пере са запада(?) и севера, тврђа пак на источној је страни града (горње вароши), управо на челу Дунава. С ове тврђе, преко брежуљка, протеже се од истова на запад платно које допире

на Дунав до онога места где се Сава излива у Дунав. Овај, знатно Савом појачан, тече на север све до кута градског зида, откуда окреће на исток, перући варош (доњу), кода се стере сва у равни под брежуљком на којем је тврђа. Овај се (а) град (доња варош) са северне стране више удаљује од брежуљка него западна му страна, на којој широј страни (северној) према (ј2) куту више источном продаје се риба. С овога кута (где је данашња „Небојша") иде друго платно од севера к југу спојено с (у) тврђом која је четвораста облика, али знатно дужа од истока на запад. Зидине тврђе врло су добре, оиаоане јарком који није доста угврђењ На северозападном куту гврђе друга је тврђавица (б), такође четвораста лика, са четири торња. Ту се држи стреливо, што се минулих година запалило и посве изгорело. (Путописац је гледао како се изнова градила). 21) У вези са „запаљеним и посве изгорелим стреливом" и са овде већ споменутом кулом „Бој-се" у г. 1571, биће и овај податак о једној већој експлозији у тврђави, што нам га даје путопис ћесарског курира Јакоба Бецека из г. 1564, о ком П. Матковић реферише у 84 Раду. Ту се на стр. 85-86 каже: '* У барутану тврђе (на падини савскодунавској) ударила је за невремена (олује) стрела (муља), те је тврђу(?) раскидала, а тим су трпеле и многе куће што су око куле, јер су и оне раскидане. 22) Почетком исте деценије 16. века, пре Пигафете, путовао је преко Београда за Цариград и Аугерије Бузбек и врло, врло кратко поменуо и тврђаву београдску. У првом од четири његова врло опсежна писма, писана латински и врло значајна, штампана у Франкфурту, први пут 1569 а други пут 1629, он, говорећи више о вароши и подграђима, каже о тврђави само једном реченицом: ... На узвишепијем месту има врло чврста тврђава са многим и високим кулама, сазиданим од квадратног камена ... 23) У половини 16 века пролазио је, као члан ћесарског изасланства султану, бискуп пећујски Антон Вранчић кроз Београд два пута: о одласку у Цариград 1553 и о повратку оданде 1557. Његовим путописом користио се споменути већ П. М. Катанчић у свом Спомену Београда (1789), а исцрпан реферат дао је о њему П. Матковић у 71 Раду. Вранчићев опис Београда даћемо по преводу Матковићевом, јер је преводилац Катанчићев у Гласнику V, баш на најважнијем за нас месту где се говори о Небојши, нешто непоуздан. На стр. 18 и 19 у 71 Раду каже се: Где је Београд, ту се пружа равно слеме (плато) које носи заједио варош (горњу) и тврђу.