Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 943

Социјално-комунална акција није проста хуманост друштва према слабима него обавеза и дужност заједнице да се стара не само о економски малим људима него и о побољшању свих услова под којима ће живот људски бити културнији и бољи. Још од искони, Београдска општина водила је старање о својој сиротињи. То је била законска обавеза, један виши етички постулат престоничке управе. Све до рата, па чак и неколико година после рата, целокупна социјално-комунална акција Београдске општине састојала се једино у помагању своје сиротиње и смештању немоћних стараца у њихов азил. Та општинска акција није излазила из уског оквира најуже филантропије. Али последњих година општинска акција код нас све више проширује своје границе, и судећи по извесним радосним знацима, достојним поштовања, изгледа да ће се она лроширити до праве и истинске социјалне политике једнога велеграда. У осталом, осећа се тенденција у целом културном свету да држава све више преноси своје атрибуције у погледу социјалног рада на градска самоуправна тела. ПИТАЊЕ ДЕЧИЈЕ ЗАШТИТЕ Има пуно разлога шго ову сгудију отпочињемо дечијим питањем. Деца и омладина у Лзудској заједници претстављају оно исто што претстављају темељи у једној палати. Ако су они гранитни, снажни и отпорни — зграда ће пркосити вековима; ако су они слаби, рђаво повезани и неотпорни — зграда ће се брзо срушити уз проклетство њене сопствене деце, и у толико ће пад бити страшнији у колико зграда буде већа. Ју/ ословенски подмладак, — а у главном делу ове студије о њему је реч — треба да буде не само понос наше нације, не само коринтски стубови њене величанствене палате; он мора да буде нешто још много више. Он у својим грудима има да носи наше небо, будућност наше југословенске расе. И дужност свију нас, од најбеднијег чобанина са Таре до првог државника ове земље — јесте да се дечији проблем реши брзо и правилно; а пун и хармоничан развој наше деце обезбеди у најидеалнијој могућој мери . . . Пре него што пређемо на даље излагање, ми ћемо у неколико збијених реченица изнети како модерна социјална политика у опште гледа данас на проблем дечијега узгоја. Дете од дана рођења до пубертета — и мушко и женско, и легално и ванбрачно има да стоји под пуном друштвеном заштитом. О њему има да се стара општина како у погледу његовог физичког одгоја тако и његове духовне еволуције. И све то има да буде

бесплатно и. на бази општег прогресивног приреза за дечију заштиту. Све модерне државе схватају дечији проблем у најширем обиму. У томе погледу ми смо грешили све до последњих дана. Наши компетентни кругови, у своје време, под дечијим питањем разумевали су само најмизерније збрињавање сирочади, нарочито ратне. Погрешно се доскора разумевала заштита деце. Врло уско и врло неправично. Њоме су била обухваћена само напуштена, сирота и потпуно убога деца. У ствари социјална заштита деце, схваћена у правом смислу, обухвата сву децу од одојчади до навршене шеснаесте године, обухвата их у свима периодима њиховог живота, од колевке до забавишта, основне и занатске школе, заната и гимназије. Заштита деце не прави разлике између сиротне и имућне деце, здраве и болесне, добре и рђаве, умне и ограничене! Све што је дете — а у биолошком смислу под дететом се разуме свако људско биће од рођења до 16. године старости — спада у домен рада дечије заштите. И социјална правда и захтеви еугенике, и најзад асанација целине, императивно траже да се акција државе, бановине и општине распростре над свом нашом децом од рођења до њихове шеснаесте године. Није само еугенички разлог што ми овако пледирамо за решење дечијег питања. И бројно стање деце говори у корист наше тезе, да дечије питање долази у најсувереније пигање социјалне политике. Према шведском систему, као међународном, прави стандард становништва изгледа овако:

становништво по годинама: 0—1 године 2—14 године 15—20 године 30- 59 године 60—69 године 70 навише год.

просечно од

1000

становника: 25.5 307.5 185.9 366.5 71.3 43.3

Дакле, више од половине свих становника чине деца, којима је потребна социјална брига и старање. Још један разлог више: У Југославији има око 1,250.000 ученика основних школа, а са занатским, стручним, гимназијама и свима другим школама (сем универзитета и школа равних њему) тај се број пење скоро до 1,500.000. Када се према броју школске деце обрачуна приближан број све деце у Југославији, имајући на уму да 10—15% мушке деце по селима и варошима не учи школу; да 75—80°/о сеоске деце по свршеној основној школи остаје у селу да се занима пољопривредом; да 90°/о женске деце у целој земљи по свршеној основној школи остаје у кући, онда изла-