Општинске новине

Др. Рељв Аранитовић

0

пре и данас

I Међу најважнија питања комуналне политике спада водовод. То је битна потреба свакога града. Без добро уређеног водовода не може се ни говорити о доброј комуналној плитици једне градске општине. За добро вођење политике водовода треба: 1. грађанство да је снабдевено у свако време довољном количином воде; 2. вода да је по свом хемијском саставу нешкодљива за људски организам и да је питка; 3. цена воде да је тако калкулисана да грађанство и привреда Општине могу да је поднесу без већих материјалних жртава, с једне стране, а с друге, да приходом од продате воде Општина може да покрије своје трошкове око водовода; 4. водовод не сме да има ограничен капацитет, према текућим потребама, него да је од њих напреднији бар за 10 година. То би биле основе добро уређеног водовода. Свака од њих садржи у себи комплекс питања, која су за сваку Општину различита. У колико поједина Општина успе да сва та питања повољно реши, у толико она води добру или рђаву политику водовода. Поред ових битних потреба добро вођење политике водовода од стране Општине, постоји и други исто тако важан услов, а то је: да се грађанство строго придржава одредаба које су условљене — у овом случају прописане — да водовод може несметано напредовати. Те обавезе грађанства према Општини разликује се међу поједииим Општинама, у колико се разликује обавезе саме Општине да грађанство снабде добром водом. Чим је Општина изложена већим материјалним издацима за добро спровођење политике водовода, тиме је и грађанство обавезно према Општини да је више материјално потпомаже. Водовод није ништа друго него установа чија је сврха да снабде грађанство у потребној количини добром водом, уз што повољнију цену. Општина, као једна врста веће организације грађанства, добро вођеном полити-

ком водовода испуњава Једну од најсветијих својих дужности према грађанству. Да се створе услови за повољну политику водовода, Опшгина, као и грађанство дужни су, да питање водовода увек најбудније прате, јер водовод није установа којој је довољан темељ, него нарочита врста живог организма. Вода се не сме зауставити, она по својој природи мора да отиче, — у овом случају онде где се осећа њена потреба. Сваки и најмањи застој, било са стране Општине или грађанства, одјекује и његове жртве могу да буду непоправиме, ако се у прави час не помогне. II Београд у питању водовода није био најбоље среће. Једна од највећих сметњи је његов географски положај. У хоризонту од око 30 километара нигде се до данас није могла пронаћи довољна количина изворске воде за његово снабдевање. Тиме је питање водовода за Београдску општину наишло на сметње у самом почетку стварања идеје о водоводу. Још 1880 питање водовода било је на дневном реду Београдске општине. Тада се помишљало, да се закључи један зајам, који би био довољан да се спроведе водовод. Та се идеја врло брзо напустила. За време Д-р Владана Ђорђевића, као претседника Општине, 1884 године, то се питање поново проучава. Овога пута бива први пут и претставништво Београда, о томе обавештено и од тада питање водовода није скидано с дневнога реда. Законом од 13. јуна 1884. године било је одређено да се наплаћује трошарина, а приход од ње да служи за подизање водовода. Већ 17. октобра Општински одбор исте године закључује да се приступи извођењу тога Закона, и образује комисију, која ће у иностранству да проучи питање убирања трошарине и питање водовода. У новембру 1885. године комисија је у своме извештају, који је поднела Одбору, нагласила, да се за београдски водовод има тражити изворска вода; ако се не би нашла изворска вода, да се приступи комбинацији изворске с подземном водом; а само у крајној нужди, каже се