Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 1109

у извештају, ако се ни једним од ових начина не би могле подмирити потребе, да се изради пројекат за савски водовод са цедилима (стр. 19 „Ванредна седница Одбора Општине београдске" — Београд, „Београдске Општ. Новине" од 1888 г.). На темељу гога алтернативног закл>учка приступило се првом испитивању. Тада је први покушај око гражења изворске воде пропао за увек; остало је само друго, и то да се пронађе подземна вода. Тако је дошло до идеје испитивања Макиша. У извештају „Сталног техничког одбора за истраживање воде" износи се претпоставка да „пошто са велике површине београдске околине, која образује слив неколико речица, мора знатна количина воде да понире у земљу и да некуда одилази — морало се веровати: да се велики део воде у Макиш слива не само по површини, него и испод ње". „Сем тога, преко целог Макиша равномерно је распрострт непробојан слој уме, који нигде не дозвољава да се у подземну воду сацеди атмосферска вода". То су били закључци који су диктовали да се приступи испитивању Макишког поља, као једине могућности за решавање питања Београдског водовода. Комисија је приступила бушењу најпре у Мокролушкој долини. 1 ) После извесног испитивања комисија поднесе извештај да у Мокролушкој долини није постигнут гтозитиван резултат и предлаже, да се Београд снабде савском водом. Образује се друга комисија да поново приступи копању код Вшетечковог млина, али је и то остало без резултата. Најпосле је тај рад поверен Оскару Смрекеру који је утврдио, „да се са сигурношћу може узети да ће Макиш дати довољно воде за Београд" (ст. 143. „Београдски водовод" — Београдске Општ. Новине). У новембру 1885 године били су готови сви пројекти за изградњу водовода, а већ 1886 Одбор је закључио, да се водовод, канализација и осветљење изврши путем концесије. Конкурс је био отпочео почетком 1887 године. За конкурс ни један понуђач поднео детаљан план и техничке услове. Уз то су сви понуђачи препоручивали савску во ДУ, док се конкурсом тражило да се вади подземна вода из Макиша. Комисија је одбила све понуде, али Одбор општински, покрај тога, решава да се водовод да ономе ко нуди најповољније услове. 1894 године београдски водовод се реорганизовао. Тадашњи претседник Општине, Михаило М. Богићевић, учинио је све што је могао, да београдски водовод одговори сво1 »кд 1 ' - ' Г ', Ж »™° н Ди. К0 Ј И Ј е допутовао у Београд 20-Шда означи она места где може да буде вода, поднео ]е извештај, на чијем темељу је Одбор једногласно закључио, да се изврши бушење на местима која је Жигмонди означио.

ме циљу. Међутим стање је било врло неповољно. 30 јуна те године претседник је добио тужбу од Команданта Београда, да „у граду ни на једној чесми нема воде" (стр. 5 „Београдски водовод"). Београд је тада имао око 60.000 становника (1890 — 54.250). У свему је било 3500 водених веза, а највећа дневна потрошња била је 3000 м 3 воде. Али, према извешгају комисије, која је проучавала београдски водовод, „цела инсталација водовода, у целини узев, носила је тип једног провизоријума; све је било грађено само за прве потребе без обзира да ли ће бити довољно за будућност и докле". Тадашњи претседник Општине образовао је једну комисију, која је, тада, први пут, питање водовода детаљно проучила. Ова је комисија констатовала да цео терен око Макиша може да даје 14—23.000 куб. метара воде дневно. И ако велики део од те воде циркулише кроз саме пукотине, ипак се може просечно експлоатисати 5 до 8 хиљада куб. метара воде дневно (данас се црпе двојином више). То је било довољно да се уочи слаба организација водовода, јер максимум потрошње није премашавао 3000 м 3 дневно, а ипак воде, у највише случајева, није било. Али не само да воде није било у довољној количини, него она ни хигијенски није одговграла здравој води. Комисија се изразила да се вода из београдског водовода може употребљавати „за пиће и осталу домаћу потребу п о нужди" (стр. 91 „Београдског водовода"). Плод свега тога био је да се приступило новој изградњи бунара, да се посветила много већа пажња при филтрирању и одгвожђавању воде, и да се поново појавило питање искоришћавања савске воде. III За време рата, Београдски водовод претрпео је, као и цела престоница, много. Било је момената кад је бивао потпуно затворен, те су се грађани служили савском водом, или су доносили воду из великих даљина. Једном речју, његов редован рад за време рата био је заустављен. Тек после рата Београд, а са њим и водовод, ступа у нову фазу живота. Одмах се приступа његовом реновирању, реорганизовању, и што је најважније, његовом проширењу. Становништво престонице толико се умножавало, да је претила сваког дана опасност да ће град остати без воде, ако се о томе не буде водило строго рачуна. Да се у томе успело до максимума, не може се рећи, јер је водовод, као и цела комунална политика Београдске општине, био под утицајем политичких трзавица које су тада владале. Како се која управа смењивала, она је мењала и систем рада Општине,