Општинске новине

Стр. 1126

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

рецимо, не створи нове учионице на крововима палата, ближе небу и сунцу, или на пловећим ваздушним острвима, о којима чак ни бујна Жил Вернова фантазија није сањала! Стање школа у нашем селу много је очајније но у градовима. У сваком погледу. Да би ова студија о школском питању добила своју пуну заокругљеност, морамо се дотаћи и њега. Пре описа школских прилика, изнећемо са неколико потеза општу ситуацију нашег села. У селу, у народу, живот тече мучно, по старим навикама, без привредних школа. Потребно је овде да бацимо неколико општих погледа на привреду нашега села. Само ће на тај начин наша теза о новом школском систему дати пуну пластичност и рељефност. Производи су нашега села, поред свег његовог богаства, слаби, примитивни и несавршени. Зато је: а) стока мршава, без избора и расе, и гуку нас све извозничке земље; б) млечни производи по укусу, чистоћи и естетском изгледу далеко су испод швајцарских и данских. в) нашу свињску маст туче — канадска маст; г) пшеницу нам туче и ценом и квалитетом — америчка пшеница; д) дрво нам туче — Русија; ђ) говеђину и месо — Канада; е) воће наше, нарочито јабуке, туче Калифорнија; грожђе и вино —• Грчка, Италија и Француска; ж) јаја нам туку готово све извозничке земље, јер су наша — најлакша и по тежини и по квалитету. Зашто је све то тако? Зато што свако наше веће село нема ни школа за прераду млека, ни воћних експортних курсева, ни школа за прераду меса, ни угледних живинарника, у опште ни један практичан курс или школу, која би га упутила модерној, јефтинијој, јачој и естетичној продукцији његових производа. Зна се да је бројна надмоћност гвоздених плугова над дрвеним ралицама сигуран знак привредне културе. Док Словеначка не познаје ралицу и употребљава само гвоздене плугове, дотле Централна Србија, нарочито Ужичка и Врањска област, Санџак, Босна, Херцеговина и Црна Гора имају око 300.000 дрвених ралица, а триста хиљада ралица значи са малим изузетком три стотине хиљада гладних домова. Ирска је једна од најнапреднијих земаља. Она са једног хектара засејане површине добива 28 метарских центи пшенице. Белгија и Холандија 24 центи. Енглеска, Шведска и Швајцарска 21 центу, Француска 15, Италија близу 13, а Југославија једва непуних 11 центи, односно скоро три пута мање него Ирска.

Често пута неки крајеви добију мање жетвеног приноса но што кошта семе и сељаков труд, бачен у уклету њиву! Такво ће стање бити у селу и у целој држави док се год храбро не прекине са нашим општим застарелим схватањем живота. Живот је толико испреплетен, толико подложан разноликим утицајима материјалне и духовне природе, да се ни једна реформа у њему не може извршити без везе са другим реформама. За лечење социјалних недуга не постоји чаробан мађионичарски штап. Оне се лече само у њиховој каузалној вези и то социјалним мерама на тачно проученој финансијској бази. * Погрешно је узимано од увек да је школски проблем један еминентно просветни проблем. У ствари од правилног решења школског питања зависи добрим делом консолидација државних и самоуправних финансија и привредни просперитет земље. Зато је школски проблем један компликован социјални проблем, чијем се проучавању и решавању не може прићи са простом паролом о пурификацији наставе, у којој су многи наши наивни политичари гледали тајну просветне ренесансе! Њему се мора прићи са дубоким познавањем читавога сплета социјалних односа, и са снагом реформатора, који храбро кида са старим предрасудама и преживелим веровањима. Ми немамо довољно основних школа. Неписменост је у народу велика, чак релативно и у самом Београду. Има крајева где неписменост код женског света пребацује 95% а код мушких 78%. Код нас на 1700 становника долази тек једна основна школа. Код Швајцараца иа 870, код Данаца на 740, код Белгијанаца на 520, код Норвежана на 447 становника и т. д. Код нас и ово мало школа није равномерно подељено. Има области као Бихаћска и Травничка (где су школе стварно најпотребније због културне заосталости народа) у којима је свега 140 школа, док их далеко мања Осечка област има 1271. То се стање неписмености мора енергично лечити. У народу у коме нема писмености ке може имати ни културе, јер писменост су уста кроз која узимамо културну храну. Т1а овом месту мора се учинити признање нашој војсци у погледу њене борбе противу неписмености, јер она је једна од првих војски ка свету, која је увела обавезне аналфабетске курсеве међу регрутима. Огроман је број наших људи који су при одслужењу свог рока изучили да пишу и читају. Данас у Европи није реткост да се иде још који корак даље. Војске Енглеске и Шведске имају нарочита оделења за борбу против туберкулозе, за здравствену пропаганду и пуно корисних регенеративних акција за добро свога народа.