Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 126?

са два батаљона пешадије, уз страховито урликање и вику. Остатак наше артилерије болно и у агонији напрезао се, да са својим погоцима одвоји по који понтонски чамац, који је затим уз лелек и кукњаву своје рашене посаде бивао ношен током реке. Под заштитом монитора понтонски мост је убрзо био поставл^ен и два батаљона извршила су десант на Дунавски Кеј после кратког и очај-

Стари железничћи мост на Саби ћод Веограда порушен од Танћоеићевих четника

ног гушења, после кога је настала нека језива тишина . . . Поручник Дуњић заробљен је са остатком својих храбрих војника. Према извештајима, накнадно добивеним у ропству, у првим понтонским чамцима, који су пристали уз обалу Дунавског Кеја те ноћи, налазили су се помоћник начелника штаба Макензеновог, један командант аустријског пука и оба команданта батаљона. Укратко, ггошто је поручник Дуњић зробљен, не чекајући потпуно искрцавање оба батаљона, непријатељ се хитно развијао према варошком делу и био је дочекан контранападом деловима Сремског одреда, под командом свога вође, сада пуковника Кирхнера, извесних делова VII. пука II. позива и жандармерије. Изгледа, да су аустријске трупе биле специјално опремљене за овај прелаз, јер је многобројност митраљеских одељења нарочито падала у очи. Ту на простору код кафане „Шаран" развила се огорчена борба. Десант је извршен између 12 и по и један сат по поноћи. Имајући велике губитке, са замореним војницима тражио сам помоћ од своје прихватнице, у намери да извршим препад непријатељу у леви бок, и да га отсечем од позадине или натерам у Дунав. Ордонанси су опет гинули. Тек ми је пети, најзад, сам донео писмено наређење мога командира да делове свога вода прикупим и отступим у десну етрану према 1. батаљону „када то ситуација буде захтевала". Наређење је дато писмено и ја сам га уз припомоћ електричне лампе са узбуђењем читао, осећајући сву деликатност истог. Ако отступим, можда ће доцније бити сматрано, да сам сувише рано отступио, опет

да останем, бићу можда опкољен а можда и заробљен. Непријатељ је врло пажљиво наступао, вероватно немајући поверења у пред њим се налазећу шуму, или из разлога да је сувише ангажован у борби према фронталној страни код кафане „Шаран". Решио сам да и даље останем, и ако сам имао извештај, да је моја прихватница, која се налазила у насипу железничке пруге, већ отступила. Заморен и изнурен до крајњих граница доживљајима из прошлог дана и ноћи, напрезао сам мозак, до егзалтације, да би пронашао решење, које би одговарало ситуацији. Држећи наређење у руци, осветљавао сам га електричном лампицом, чији је крај био распукнут тако, да је метал био савијен у облику једнога оштрог ножа; зраио сам ову оштрицу у своју леву руку и секао уздуж и попреко не би ли изазваним болом прикупио живце и поставио правилну одлуку. Непријатељска одељења су већ продрла у нашу позадину, али су нас остављали још на миру. У међувремену спуштен је и други понтонски мост, и вучен моторним чамцима брзо се приближавао месту на коме сам прикупио свој вод, а који је био у виду малога кеја, избачен у воду. Ситуација је била очајна. Непријатељ је тукао са свију страна, и мени је остала само још десна страна према 1. батаљону слободна. Решио сам, да сачекам десант приближујућег понтонског моста. Наредио сам да се пуца, кад стигне сасвим близу, што је било и урађено. Истовремено пак поједини непријатељски делови извршили су напад с леђа и с левог бока, док се први понтонски чамац зауставио пред мојим водом на обали, дочекан борбом у прса. Ситуација је достигла кулминацију ... Минути су били године, и један оштар крик

Кућа у улици Сремсћог добро&ољачћог одреда на Дорћолу, у ћојој је за сећунд погинуло 40 добро&ољаца 1915 год. „Мајката швапска" ... праћен експлозијом бомбе избачене из руку поднаредника Денча Маћедонца, отворио ми је слободан пут, да са својим водом отступим, остављајући за со-