Општинске новине

Стр. 1268

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

бом само мртве. Било је 4 и по часа ујутро, када сам под горњим околностима напустио положај и отступио тетурајући се и падајући са својим водом у огромне рупе створене експлозијама граната и газећи по баруштинама створеним од базена за риболов, који су се делимично излили. Поједине рупе биле су од пет до шест метара дубоке. Код стругаре Прометне банке затекао сам један вод 1. батаљона нашег пука под командом потп. Бркића, и ту одлучих да са њима причекам развој ситуације. Мало затим у пуном одушевљењу својственом њиховој младости, указали су се делови Сремског одреда у јачини од 100 пушака, стављајући се под нашу команду. Било је 5 и по часова када су се у бледилу зоре кроз јутарњу маглу указале три до четири непријатељске чете како се у четним колонама развијају на простору између пруге и дунавске обале, идући од Кеја у правцу стругаре. Између њих и нас у растојању од око 400 до 500 мет. налазили су се вештачки квадратни базени за риболов или справљање леда, који су међу собом били одвојени танким поЈасом земље, широки 1—2 метра. Пред нама је лежао дубоки јаз који је спајао Стругару са Дунавом. Потпоручник Бркић је темпераментно предлагао јуриш у сусрет — што сам морао спречити, видећи неповољност терена који би наш испад потпуно парализовао. Наредио сам да се полеже, и да се у највећој тишини непријатељ сачека, који је у то време већ био обишао базене и развио своје чете у дупли стрељачки строј, прилазећи нам и не слутећи шта га чека. 180 до 200 пушчаних цеви чекало је у страховитом узбуђењу, да моја пушка прва опали и да сигнал за оштре плотуне, који су имали да униште непријатељске чете. Шум кретања и уобичајени звекет оружја и опреме, већ се јасно чуо, када су редови непријатељски допрли на одстојање од 40 до 50 метара и први плотун, пропраћен страховитом вриском и запомагањем, овако је осветнички поздравио непријатеља. Плотуни су се претворили у паклену брзу паљбу, а за кратко време док дан још није потпуно свануо, лежало је више од 300 непријатељских војника, ваљајући се у својој сопственој крви, на првом прагу Београда. Остатак је у паничном бегству упадао у базене са водом где су многи од њих такође нашли своју у истини трагичну смрт. Нови батаљони пребацивани су несметано на Кеј и вршили и даље очајне испаде према железничкој прузи, коју су делимично били заузели. У то време гине потпоручник Милан Ерић, разнешен гранатом, која га је погодила у сред главе. 3. батаљон нашег пука ступа такође у акцију, као и делови 1 батаљона и преотимају насип железничке пруге. Долази до гушања, и до тако компликоване

ситуације, да се например делови чете кап. Вићентијевића под командом потпоручника Ковачевића при освитку дана налажаху у позадини непријатељској, испред саме железничке пруге, окренути леђима непријатељу. Свануо је дан, када заклокоташе наши митраљези са простора код Платнаре, што подиже дух и изазва одушевљење код наших изнурених војника. То је потпоручник Младен Жујевић, такође мој класни друг, ступио следствено његовом темпераменту, са својим

Жртве бомбардобања оруђима у акцију. Прошло је 36 часова од како ни ја ни моји војници нисмо ништа јели. Гранате падају на наслаге балвана и греда у дворишту Стругаре, које лете по ваздуху као огромна палидрвца, и уз тресак падају свуда наоколо, убијајући и рањавајући војнике и добровољце. Било је 9 часова пре подне, када сам успео да дођем у контакт са својим командантом батаљона, који је већ био послао извештај команданту пука да сам заробљен, а који ми је сада наредио да одмах са водом дођем у састав батаљона. Затекао сам команданта код кафане „Јасенице" у моменту када је издавао последња наређења за контранапад на Дунавски Кеј, двема четама VII. пука II. позива и једној чети нашег батаљона. Са пуно радости командант ме је загрлио. Ту сам затекао и свога командира капетана Ресимића са остатком чете. Јуриш од кафане „Јасеница" према железничкој прузи извршен је у огромном елану. Ја сам одређен у резерву овог напада. Аустријски митраљези су косили наше јуришне трупе са врло кратког одстојања и уз јуришне крике и тресак бомби водила се ова дивља борба на ивици овог историјског Града и на вратницама престонице Краљевине Србије, где су у једној узаној, једва око 30 м. широкој улипи, три чете у густим стрељачким стројевима, јуришале на непријатељске митраљезе на размаку од непуних сто метара . .. У олуцима тротоара, где се вода слива