Општинске новине

стр. 1322

ОПШТИНСКЕ НОВИМЕ

Хлебна производња треба да је апсолутно хигпјенска и да је сва базирана на принципу науке и модерне технике- Човек, хлебарски радник неби смео ни приступити у хлебну радионицу пре него што се окупа и збаци сваку своју одећно-обућну ствар са себе>. Тек поцле такве санитарне предохране радник улази у одел>ења где се обавља машински посао мешења, и где је он само један стручни посредник између сировинског материјала и блиставих техничких оруђа за мешеЊе хлебног теста. Преносна техничка средства материјала: брашна, теста, воде и хлеба, такође су важна хигијенска предохрана, да ни онако очишћен радник не манипулише са производима. О грађевинској хигијеничности локала у хлебној индустрији, чије постројење подлежи претходној грађевинској и санитарној контроли при самоме стварању, не треба овде нарочито дискутовати: та предузећа морају бити ван свакога упоређивања са локалима данашњих хлебарница. Кубатура, светлост, вентилација, чишћење и температура су такве хигијенске мугућности које ће остварити једино хлебна индустријаМОГУЋНОСТ ХИГИЈЕНСКЕ КОНТРОЛЕ Због своје произвођачке концентрисаности на једно или на неколико места, хлебну се индустрију може стохфоцентно санитетски контролисати. Ту је могупа једна прецизна и перманентна асистенција специјалних хигијеничара у предузећу и при самој производњи. То што је лако могуће примењивати у индустрији апсолутно је немогуће код ситне хлебне производње. Ручних хлебарница има у Београду 340, чије су инсталације и начин рада унапред концесионирани на једну санит,хигијенску „толеранцију". Јер, ко ће њих све моћи да контролише код сваког текнета за тесто- Апсурдност такве могућности је очигледна: за 340 хлебарница требало би бар 1000 сталних контролора, који би се смењивали код сваке радне шихте, где се и иначе мора да ради тесто на нехигијенски начин и у нехигијенским одељењима. Такво санитетско натезање било би веома скупо, а његов хигијенски ефекат минималан и недовољан. Примери су јасни за тврдњу да је питање хлебне индустријализације индентично са питањем хигијенизирања и обрнуто, и да је хлебно питање у Београду због тога увек још актуелно. Очигледност потребе хигијенизирања је толика да су је у два маха признали чак и сами наши хлебари. Они су у својој преставци (меморандуму) од новембра 1929 године, упућеној Суду општине града Београда сами објавили између осталога и ово: „VII- Све хлебарнице и пекарнице које су подигнуте у току последње три године или су за такве радње преправ-

љене од других просторија а за то нису добијена одобрења од грађевинских власти нити одговарају свима потребама за ту грану радиности, имају се затворити и у истим забранити даљи рад. Саопштења о забрани рада у тим локалима имају се извршити сопственику зграде и закупцу. VIII. Грађевинско оделење Општине београдске израдиће у споразуму са хлебарско-пекарским Удружењем а по налогу Суда, скицу-план типа пекарница, са потребним нузпросторијама а по коме се у будуће имају подизати пекарнице. Те скице имају бити готове за наступајућу грађевну сезонуIX. Да се у току од 2 месеца изврши генерални преглед и попис свих хлебарница у атару Општине београдске- У ту сврху образоваће се једна комисија од 5 чланова састављена од по 3 претставника: Општинског Суда, Одбора, Грађевинског Оделења, Санитетског Оделења и Хлебарско-пекарског удружења. Комисија ће записнички констатоваги стање у коме се исте налазеX. Код пекарница које не одговарају хигијенским потребама, а које се извесним преправкама могу довести у употребљиво стање, комисија ће сопственику зграде оставити рок од 6 месеци да те преправке изврши. За пекарнице код којих се ни доградњом ни преправком не може постићи употребљивост, Суд општински забраниће даљи рад у року, најдуже, од шест месеци.*) Овакво еклатантно признавање самих хлебара о постојању хлебарница неупогребљивога стања, било је инспирисано нарочитим њиховим побудама и неким специјалним интересима некојих хлебараПрво, сви су се они тада бранили од захтева општинског Суда да се смање тадашње цене хлебу. Као одговор на то хлебари су тражили за евентуално обарање цена да буду рекомпезирани укидањем хлебних продавница неких конкурентских парних пекара у Београду. Друго, неки између хлебара, са нешто бољим и хигијеничнијим хлебарницама, имали су интереса да се оне најгоре хлебарнице њихових конкурената затворе и олемогуће за даљи рад. Ови овако заинтересовани хлебари имали су тога момента највише утицаја на израду оне меморандумске декларације, те је тако моментално дошла до изражаја истина о потреби забрањивања нездравих хлебарница- Не добивши тада тражену рекомпезацију, хлебари су отворено повукли и своју декла-

Курзив је наш.