Општинске новине

Стр. 1486

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

да —• делокруг ове установе. Показало се је искуством добивеним у току прошлих 10 година, да је неопходно потребно, да се приступи решењу питања дечје заштите код нас систематски и по плану, јер и ако су за ово време и подигнуте поједине установе од стране државе, општине и приватне иницијативе, додуше само у скромном броју и многе истога типа, ипак мора се признати да се за све то време о истинској дечјој заштиги код нас није могло ни говорити. У целом се свету данас фаворизира отворена зашгита, т. ј. смештање деце у породицама а не у скупним домовима, јер се овај начин збрињавања показао у сваком поглету

као повољнији од затворене заштите. Прво, што је за нормално дете много природније, да одрасте у породици и у додиру са свакидашњим животом; а кад би се такав начин живота хтео провести и у оквиру завода, то би било ванредно скупо. Сем тога је смешта.ј деце у туђим породицама много еластичнИји; зидови не престављају границе и много је лакше и јефтиније наћи нови број хранитељица него зидати нове домове. Тако је Централни уред за заштиту матера, деце и младежи нарочито пропагирао и провео код нас смештај напуштене деце у туђим породицама, делом у оквиру колоније за одојчад и малу децу, делом ван ње на селу и у Београду. И већ за ово кратко време смештено је по разним породицама око 70 београдске деце у добу старости од 3—4 месеца па до

14 година. Одојчад и мала деца играју се и расту код куће својих хранилаца, већа деца похађају школу или уче занат, под сличним условима као и срећнија деца, којима је судбина очувала родитељско огњиште. Одвећ би рано било, опширније говорити о резултатима овог рада, који ми у Београду тек четири до пет месеци вршимо, али као непобитна чињеница показала нам се економичност овог начина збрињавања, пошто смо са скромним расположивим сретствима одмах могди збринути толики број деце, за које би иначе требало зидати и издржавати домове, за које би требало више милиона динара, и чија би оргчнизација захтевала дуже времена. Али сав

овај посао постаје илузоран и губи од своје огромне вредности без једне Дечје станице или Дечјег прихватишта. И поред све добре воље, правилника рада и разних организаторских мера, које је Централни уред спровео, неможе се све дотле реално организовати дечја заштита док се у Београду не сгвори једна истинска дечја станица или прихватиште. Од 1. октобра откада је Централни уред извештен о томе, да је Дечја станица централног хигијенског завода ликвидирана, стање незаштићене деце у Београду је више него страшно. Из дана у дан се понављају трагедије пред нашим очима у Централном уреду. Деца упућена уреду од стране кварта или других јавних органа, која су нађена на улици немају никакво уточиште, јер ми у Београду немамо установу, куда би ту несретну