Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

~ Стр. 1517

на је јевтинијом радном снагом; у многим занатима упослена радна снага сведена је искључиво на шегртску итд, У трговини, услед опадања послова и евентуалног смањења рентабилитета, такође су прве уштеде почеле од издатака на радничке и намештеничке плате. На тај начин, из учешћа у иодели социјалног продукта, искучен је, еасвим или делимично, добар део грађана, који су или престали да буду потрошачи или су још више свели своју, и онако слабу потрошачку моћ. У недостатку економско-социјалних коректива (осигурање на случај беспослице, организовање помоћи у изузегно тешким приликама, скра)>ење радног времена — које у нас ни у ком случају не иде испод 9 и 10 часова и т. д.) редуцирана куновна моћ радника не бива ни делимично надокнађена. Отуда видимо да се у Београду у последње време све више развија прошња, а није искључено да овакво стање има за последицу и повећање криминалитета, нарочито оног ситног. Дакле, београдска радиност (индустријска, занатска и трговачка) улазећи у период кризе (која је тек у почетку) реагирала је одмах на могућност смањења рентабилитета, која се оцртавала за ову пословну годину. Тиме је она у погледу пословног успеха прилично осигурала себе не водећи, сасвим природно, и рачуна о томе по коју је цену то постигнуто. Све дотле, док тај рентабилитет не буде доведен у питање, док се уместо чисте добити и знатних одвајања за резервне фондове, не покажу губитци — нема кризе. Ми овиме не мислимо да негирамо и постојење извесног степена депресије, која је очевидна. Али, величина и јачина ове депресије опажа се знатно мање у привредничкој делатности, а много више у социјалној области. На први знак депресивних чињеница, чини нам се, да је реакција била и сувише јака. И ето због тога данас имамо крупно социјално питање и ако се, у међувремену у области привредне делатности не показује у јачој мери ни једна појава праве привредне кризе. Код оваквог стања ствари свакако је психолошки врло интересантна појава да свако говори о кризи. То свакако није резултат реалности, већ долази због нарочитих својстава менталитета и психологије нашега друштва, нарочито привредног света. У отсуству јаче развијености приватне иницијативе (способне да се сама развија и ствара) и предузетничкога духа (за ово је најбољи доказ инсистирање да општина и друге јавне установе организују стални београдски сајам и изложбу и ако је све велике сајмове у свету створила сама привреда, сопственом иницијативом) наш се привредник тешко сналази и у најмањим променама, а камо ли у онима, које наговештавају кризу. Зато се о сваком поремећају, било да је каквих размера, па чак и

онда када је проузрокован отсуством личне предузетничке способности, говори као да је томе узрок криза. У ствари, данас су у праву у Београду да говоре о кризи само они, који су њено дејство први и непосредно осетили. Питање је: идемо ли, ипак, у сусрет кри зи тј. да ли ће се данашње стање погоршати до те мере да се последице кризе почну манифестовати и на привредном пољу. Од^овор на ово питање тешко би смо могли даги будући да не располажемо најнужнијим статистичким елементима из области производње и промета добара у Београду. Ипак, посматрање општих појава у економском и социјалном животу Београда могли бисмо створити општи закључак о евентуалном јачем по^оршању привредне депресије у току наредних месеци. Није искључено да се тада у јачој мери јаве и елементи праве кризе. Додати треба да би то стање знатно било погоршано и сезонским слабљењем конјунктуре. У сваком случају опадање куповне моћи неће се за>ставити. Стога ће дејство ослабљене куповне моћи на промет и потрошњу добара бивати све веће. У толико ће се, сасиим прирсдно, још јаче осећати последице привредног поремећаја на социјалном пољу. Неколика су коректива која би могла да олакшају социјално питање у Београду. Ледан би био да се организује иомоћ пезапосленима у чему би морала учествовати и Општина. Затим би се могао чинити утицај на предузетнике у правцу скраћења радног нремена при задржавању непромењених надница што би омогућило одржавање већег броја упослених. Од не мање важности било би утицање на снижење цена животним намкрницама. Овде би с једне стране требало онемогућити картеле а с друге испитати све шта би се могло учинити да се Београђанин основним животним намирницама снабдева по повољнијим ценама. У вези с овим треба нешто рећи о трошарини. Овога се питања поново изразито и сасвим умесно дотакао претседник Београдске општине г. Милан Нешић, изразивши чуђење што цене нису пале на пијацама по укидању трошарине. То је факат који свакако заслужује да му се поклони озбиљна пажња. А он је последица данашњег система организације снабдевања, који почива на више стотина пиљарских радњи расутих по целоме Београду. Оне су једине које су виделе користи од укинуте трошарине, јер се цене на београдским пијацама нису ни најмање промениле. Затим, у Београду нема кооператива за снабдевање као што је то случај у другим великим градовима. Своје кооперативе имају државни и саобраћајни службеници. Радништво, које чини неколико десетина хиљада живља београдског, нема својих кооператива, а то је велики недостатак. Јер кооперативе, пре свега, омогућују