Општинске новине

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

Стр. 1529

чин рекламе неисцрпан али он никад није приморан да квари квалитет своје робе да би привукао пажњу потрошача. Сликар нема другог начина рекламе осим рада и штампе и зато реклама по сваку цену увек штети правом уметнику. Најсавршенији тип оваквог сликара кога сам срео до сада јесте енглески сликар Невинсон, на кога ме, не по сличности замисли или извођења но по неоправданој и неочекиваној дреци његових портрета најви-

ше потсећају радови Јована Бијелића. Сликари су се на разне начине и раније сами рекламисали, Хокусан је правио огромне цртеже по вашарима да би показао своју виртоузност, али ја верујем да су мало сликара Невинсонове или Бијелићеве способности стварно кварили слике да би би,ли интересантнији. Бијелић је овога пута изложио платна која изгледају као да су замазана сладоледом, или као катастрофа у излогу неког посластичара. Интересантно пласиране и лепо, широко, малане фигуре су упропашћене неоправданом издашношћу краплака и разних слаткиша. Овде више није питање ни лутања, ни менталне преморености, нити се може изговарати магиским речима: „осећај" и „темпераменат" јер су ово очигледно свесно и намерно овако направљене ствари. Шга жели уметник овде да прикрије овом лармом? Да ли овај сликар верује да нам је потребно нарочито уверење да је он још у пуном јеку прогреса и да је на путу да открије Америку? Или је ово нехотично признање пораза, један напор да би се добило још мало ваздуха, још мало времена за размишљање? Ма шта да је сигурно није начин на који се може ослободити кризе застоја и поћи напред. Познато је (изгледа свакоме осим београдским критичарима ликовне уметности) да се је модерна уметност родила као спонтани револт против прастарог и нездравог акаде-

мизма и да јој је једини циљ да се врати на прави и здрави пут уметничког стваралаштва. Зато су и били сви модерни покрети само пургаторијум за велике мајсторе модерне уметности, који у своје зрело доба стварања остављају разне школе, и као непријатне дане напора и истраживања, да раде слободно и независно. Медиокритети пак, који немогу живети од самих себе, одликују се лојалношћу према појединим школама чије принци-

пе присвајају као своје и живе перпетуирајући из радова великих мајстора само инциденте из појединих фаза који су за мајстора били само нова искуства од мање или веће вредности док су за медиокритете ти инциденти последња реч у уметничком стваралаштву. Петар Добровић, један од највиђенијих чланова „Облика", припада овој класи сликара (не великих мајстора). Извор његове инспирације је очигледан као и површност схватања и Ван Гогх-ова сликарства и његова значаја у модерној уметности. Важност Ван Гог-а је у испуњењу његове мисије у времену када је та мисија била потребна. Под утицајем јапанских дрвореза (а не лудила) и са великом националном и приличном личном уметничком културом он се нагло развија у зрелог сликара придружујући се већ побуњеним редовима уметника. Ван Гогх је свршио свој задатак. Он може служити као инспиратор али у том слуачју његова схватања морају бити схваћена и узета само као полазна тачка. Да је Добровић ово схватио он не би смео изложити „Мртву природу" (цвеће) нити би његове слике предела могле изгледати као што изгледају. Можда је „Риба" која изгледа као нека упропашћена мртва природа од Бракуе-а још карактеристичнија по Добровићев став према уметности не што показује католицизам његова укуса но што пружа доказа колико се мало овај сликар ослања