Општинске новине

Стр. 1530

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

на самог себе. Његови радови лишени и личног схватања и Ван-Гогх-ова пламена највише личе на жељу да се разбадивањем да ути сак снаге тамо где је нема. У психо-анализи ово би био случај комплекса миноритета а радови би се могли објаснити теоријом компезације. Добровићев случај постаје још интересантнији ако се узме у везу са некомпетентношћу београдске критике ликовне уметности. Ево шта вели „Н. Ј." у „Политици" о Добровићу: „Последње своје изложбе донео нам је био велики број слика које су значиле његово потпуно раскрставање са сликарством ве-

Јобан Бијелић : Портре бијолинисте

ликих традиција и његово усвајање слободне колористичне инспирације, динамично компоноване и сликарску орнаментику сву у једном плану". Цела ова реченица не значи ништа осим прве констатације „Последње своје изложбе донео нам је био велики број слика". „Слободна колористична инспирација" је подједнако непозната и критици ликовне уметности и естетици као и философији и психологији. „Сликарска орнаментика сва у једном плану" је могућа само ако је изведена у једној боји исте густине и интензитета. „Динамика" у сликарству постоји само у наглашавању покрета равни које заклапају запремину и условљавају композицију, али „Н. Ј." је свакако уверен да многобројне коврџе које дају Добровићевим сликама изглед кључале воде, значе динамично компоновање.

Вељко Станојевић и Ристо Стијовић се налазе у сличним неприликама. Станојевић, очигледно зна да црта али не сме да се довољно удаљи од академског цртања да би могао да се служи произвољном палетом. У руковању бојом он није сасвим сигуран те се стара да уравнотежи боје неутрализовањем многих боја у задњем плану слика док у равнима ближим површини платна неумесно наглашује црвене тонове. Да ли је ово напор да се маскира академизам или је то збиља недостатак оеећања боје? Стијовић, опет, у својим скулптурама показује смисао за масу и материјал али се не упушта у обраду површина он своју скулптуру не оживљава финим нијансама прелива облика у облику, равни у раван. Због тога његов „Зец" се не може озбиљно узети као скулптура нити пак „Студија Покрета". Студија покрета као покрета припада другим гранама уметности а за скулптора ту може бити интереса само у комбинацији облика и њихових финијих а не очигледних комбинација. У сваком случају ни једном од ова два уметника се не може преОацити да не мисле својом главом, а шта мисле и шта ће смислити то тек имамо да видимо. Од три даме које овде излажу на најбољем је путу Станка Лучев-Радонић, док се је Зора Петровић везала за сос од чоколаде. Ја не знам је ли она била у Паризу, али ако није имала прилике да се упозна са радовима Оипоуег (Зе^бе^оигас требало би да их простудира јер би у његовим радовима — опет све сама чоколада — могла видети корисних трикова помоћу којих се може разбити монотонија и непријатна топлина овог тона. О Роксанди Зурунић смо говорили прошлог пута. Сви прави мајстори, како у модерној тако и уопште у уметности, се не могу приписати никаквој нарочитој школи, нити се пак могу лако издвојити квалитети који преовлађују у њиховим делима. Они делају синтетично, они уравњују све квалитете, јер су њихова стварања ништа друго до искоришћавање квалитета у потребним мерама. Код њих нема ни неодлучности ни лутања, они знају шта желе и како то да постигну. Немир је у њиховим делима немогућ, она су као површина мирног мора, снага се не показује јер нема потребе за то, она се осећа у спокојству и сигурности и незаинтересованости. Они мисле јасно и изражавају се просто и директно. Ове квалитете налазимо у мањој или већој мери код три уметника на овој изложби и они су: Тома Росандић, Бранко Поповић и Петар Палавичини. Да Тома Росандић није ништа више створио осим „Спуштање Христа у гроб", које је сада изложено изливено у бронзи, то би било довољно да му се осигура место међу најбољим савременим скулпторима. Росандиј^ је доспео до оног степена уметничке зреложти