Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 27

Према количини потрошње стварају се табеле иа основу правила из приватне економије код фабрика гаса, електрика, а често и код водовода. Принцип приватне економије састоји се у паралелном снижавању цена са количином употребе и у предпостављању већег потрошаача мањем. Тарифирање цена према циљу потрошње иде истим правцем. Због тога електр. фабрике дају јевтиније струју за моторе него за осветлење а гасне фабрике јевтинији гас за грејање него за осветлење. Ако се тај принцип мало даље развије долази се до одређивања цена и према трајању потрошње. Ове тарифе се обично срећу код електричних и гасних фабрика јер на пр. често су летње тарифе ниже од зимских. Према природи употребе, тарифе се одређују због социјалног елемента, независно од потрошње. На пр. према висини плаћања кирије за стан. Популарна хигијена може се овде применити у пуном смислу речи. Посматрана са чисто економске стране, оваква тарифа трпи примедбе о расипању али се и томе може доскочити утврђујући максимум потрошње, преко које цена роби треба нагло да скочи. Једрну такву тарифу видимо у Франкфурту на Мајни, где је социјални принцип потпуно потиснуо на страну, економски принцип: „колико ко потроши да толико плати". По тој тарифи од 1920 год. не плаћа се вода ништа за станове до 250 марака кирије месечно, од 251—300 марака узима се З 0 /«; од 301—400 марака 4°/о; од 401—1500 марака 4,5°/°; од 1501—3000 марака 16°/» а за кирије преко 3000 марака месечно узима се 22°/о од кирије за воду. Сличне тарифе које иду у прилог малом потрошачу налазимо у Бремену и у Манхајму. (И у Паризу мали станови су повлашћени извесним рабатом). Ако се ова политика још више спроведе она ће се најбоље осетити на тарифама трамваја. Изједначење цена на свима линијама преставља један важан социјални елеменат. Из.једначење тарифа иде на пр. у прилог периферији и подржаће изградњу насеља са баштама пред кућом. Трамвајске тарифе даду се исто тако снизити за раднике, ђаке, чиновнике и пензионере. Најзад, једна оваква социјална тарифа може се применити и у одређивању цена према имовном стању потрошача. То је било у великој пракси пре рата у Немачкој кад се радило о наплати такса за школу, за погреб, за дезинфекцију итд. После рата овакав начин тарифирања се био нарочито развио све До момента док се није држава умешала. Држава је била схватила ове таксе према приходу као неки прерушени порез на приход и захтевала је да јој се према постојећим законима о скупљању порезе морају све такве

одредбе и тарифе доставити на увиђај и одобрење. Министарство финансија је забрањивало овакав начин рада јер је у њему гледало опасност за државни порез на приход. И ако су радници и сиромашнија класа стално слали молбе да се примењује горњи начин тарифе, један циркулар конгреса немачких градова од јула 1922 показује нам да ниједан упитани град није одговорио да је успео да реализује такву тарифу. И то на првом месту због великих техничких тешкоћа. Персонал који би имао за задатак да уреди рачуне према имовном стању потрошача морао би се много повећати, чак би било потребно створити специјалну канцеларију за разматрање и оцену прихода потрошача воде, електрике или гаса. Затим би требадо увући и приходе и осталих чланова породица који живе у заједници. У Келну на пр. 1922 године било је 105.000 претплатника за гас, 67.000 за електр. осветлење и 32.000 за воду. Уредити све ове претплатнике према личним приходима био би огроман непродуктиваи посао. Чак и са механичким пребројавањима (разним машинама) није се могло изаћи на крај због промене прихода код сваког претплатника посебице. Практично пак такав рад доводи до преоптерећења богатије класе према сиромашнијој. У Берлину на пр. приближно се било срачунало да би овакав рад довео (с обзиром на однос процента сиромашне према богатијој и најбогатијој класи) те би (1922 год.) м 3 гаса требао да кошта 60 пфенига за претплатнике који имају приход до 3000 марака а прогресивно напред: 75 пфен. за 6000 марака, 1 марку за 15000 марака и 5 марака преко 15000 марака прихода! Тарифа дакле која би повукла многе отказе претплате од стране финанс. јачих класа. Има и других начина да се помогне сиромашнијем сталежу. Општина Града Шемница на пр. 1922 год. у јуну месецу одредила је месечну помоћ од 30 марака за свако лице са приходом до 15000 марака и имањем до 75000 марака (15 марака је помоћ била за нежење), у циљу снабдевања огревом, осветлењем и водом. Тај трошак падао је на рачун гасне фабрике, електричне фабрике и водовода. Оне су срачунату суму уступале општини која ју је после додељивала поменутим грађанима. У Шверину се годишње тако издавало 10.000 марака, водећи нарочито рачуна да се помогне породицама, чији је домаћин био старији од 60 година. Затим потрошња гаса од стране једног сиромашног лица имала је повластицу 33,33°/« дакле V 3 за првих 20 м 3 гаса, а за првих 30 м 3 гаса код три лица која станују заједно. Ово је падало на терет саме фабрике. Овакав начин рада подигао је био живу