Општинске новине

Стр. 28

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

препирку, јер се сматрало да индустриска предузећа па чак кад су и општинска не греба на тај начин да помажу немаштину код извесног броја потрошача. Ако баш општина и сматра да се извесни сиромашни претплатници треба да ослободе плаћања воде, гаса и електрике онда би их требало једноставно сасвим ослободити па такав губитак у фабрици допунити из буџета за социјално старање или из сиротињског фолда општине. Ови социјални разлози нису били једини са којма су рачунале немачке општине. Јер су морале да воде врло много рачуна и о чистим добитцима или губитцима који су у непосредној вези са разним другим ценама поједине робе која се за ту експлоатацију троши. Разни трговачки уговори везивали су предузеће те је оно понекад испало потпуно зависно од њих. Један елеменат са којим се поглавито морало водити рачуна је угаљ. Примењен је дакле био и систем тарифе која је зависила искучиво од цене угља а онда и од цене радне снаге. Примена овог система била је веома једноставна, јер је администрација без икаквог одобрења општинског одбора просто множила срачунате коефицијенте за базиском ценом да би дошла до сумарне цене. (Случај са Паризом). Приходи општинских фабрика могу бити огромно компромитовани ако се читања сагова који мере потрошњу не сврше благовремено и ако се приход на време не скупи. Нарочито у случају кад се цене угља мењају. Сбично је да наплаћивање воде, гаса, електрике увек заостаје па ма. како да се тарифе брзо примењују и прорачун^авају. Да се то избегне прављени су код Немаца разни покушаји. У Франкфурту, Штутгарту и на другим местима, Општина је дошла на идеју да штампа маркице које су се у напред куповале на општинској благајни. Контролор који би читао сат приликом своје посете наплаћивао би дуговања у маркицама. Тим се хтело да општина добије одмах новац за лиферовану робу. * Сетимо се сада разлога који у свима зсмљама убеђују и најогорченијег непријатеља муниципализма да водовод треба да буде у општинским рукама. Вода је на првом месту прека насушна потреба широких маса градског становништва. Њено довођење у домове захтева огромне радове којих заједница сме једино да се подухвати. Затим она је предмет који је тесно везан са чистоћом и хигијеном једног града, за које нико данас не оспорава Општини да она мора о њима да се стара. Најзад с обзиром на све то, сваким даном се све више и више мисли да водовод не треба да доноси неке нарочите приходе већ једино да покрива издатке, подар кога може примити на себе једино Оп-

штина, којој је социјално старање становништва увек била прва брига. Само се тако могу разумети Енглеске, Француске и Немачке градске Општине, које сваким даном све више узимају водовод из приватних у своје руке. 1850 год. од 110 пруских општина преко 25.000 становника само је једна општина држала водовод у својим рукама. Пола века доцније (1900) 85 (77°/«) општине су га биле прихватиле у своје руке а 1910 г. 88 (80°/»). Затим, зна се да је Општинска режија у обрнутом односу са становништвом града, јер код малих градова до 2000 становника, којих је било у Пруској 615, само су 206 имали општински водовод, дакле (33°/°). 1910 год. у 86 градова немачких са више од 50.000 становника 78 водовода било је у општинским рукама а само 8 у приватним. Ако се првима додају још 4 „државна" водовода (слободних градова) Бремена, Хамбурга, државних рудника у Кенигсбрите и Глајвица излази да је било 82 водовода општинских или „националних" на 86, дакле 91°/». Сем тога видимо да данас имају општинске водоводе сви велики немачки градови: Берлин, Бремен, Бреслава, Шарлотенбург, Келн, Франкфурт а/М. Хамбург, Минхен, Штутгарт итд. Горњи разлози и ово неколико статистичких података јасно показују да је градски водовод у свету готово свуда у општинским рукама и да би било нелогично и код нас заступити противно мишљење. У толико пре што код нас такво стање већ постоји. Ми смо изнели опште појмове о општинским тарифама па би било згодно показати и неколико случаја о цени и наплати воде у иностранству. Јер је несумњиво да се само упоређивањем може доћи до извесних добрих закључака. Разни специјални, економски и финансиско-технички разлози натерали су немачке водоводе у општинским рукама те су овако наплаћивали воду (подаци из 1914 год.): 1) Према зони притиска. Град Бармен наплаћује воду 16, 32, 36 пфенига од м 3 према спрату у који се даје вода. Сматрајући да подизање воде на већу висину скупље и кошта. 2) Према годишњем добу. У Франкфурту на Мајни м 3 вода лети кошта 25 пф. а зими 15 пф. Овде се види тежња да снижењем цене повећа потрошњу и доведе до изједначења прихода лети и зими. Сем овога Град Франкфурт наплаћу.је воду према висини кирија (само зими јефтиније за 40°/°) према табели коју смо изнели раније у чланку. 3) Штутгарт наплаћује воду према квалитету. Изворска вода кошта 20 пф. а филтирана језерска 15 пф. У Хановеру изворска