Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 167

је г. Кауфман толико далеко од тога да буде кристализација, сушиост, свега онога што је највише У сликарству, толико је он далеко од тога да га будући кроничари уметности третирају на начин 1 сугериран у предговору да цео тај иредговор постаје прекршење најобичније етикете. За четрнајест година рада на страни -— дванајест година као критичар од којих две као уреднИк за уметност једног енглеског часописа — ја никад нисам наишао нити на радове г-на Кауфмана нити сам и где ма шта чуо или прочитао 1 *о његовим успесима. Исто толико колико ја, знају о њему и многи други наши уметници, ко.јима је овај начин рекламе немогућ а у неким случајевима кад је други употребе иде директно против интереса београдских уметника. Било би потребно увести цензуру на предговоре каталога свих изложби које се одржавају у павиљону „Цвијете Зузорић", јер би то била услуга и београдским уметницима и београдској публици а и сам павиљон не би се могао поредити са телалницом. НИКОЛА МАРТИНОСКИ И ЗОРА ПОПОВИЋ У малој сали уметничког павиљона излажу два млада скопљанска сликара: господин' Никола Мартиноски и госпођица Зора Поповић, г. Мартиноски је већ прилично познат у Београду док госпођица Поповић излаже први пут у Београду. Мартиноски је непоправими експресиониста и као такав једини доследни претставник те школе код нас. Ма да осећајан за боју и декоративан у употреби потеза у композицији је често пута слаб. Његове се слике не одликују нарочитим схватањем композиције, но бирањем нарочите тачке посматрања предмета које слика, он слика или као да гледа на предмете летећи или пак као да гмиже, т. ј он их посматра или одозго, остали аспекти за њега н'е постоје. Други важан фактор у његовим радовима је старање да оличи психолошке одлике предмета као у сликама „На дну", „Две

Зора Поповић: „Старо Скопље"

од оних" итд. Само је ово психолошко карактерисање и сувише очигледно, банално и самим тим бизарно. Мартиноски у овом смислу, у третирању композиције, пати од исте болести као и све експресионисте, од претера-

Никола Мартиноски: „Раде Драинац"

ног и неоправданог фовизма. Технички Мартиноски подсећа на Раула Дифи, ма да је Дифи много директнији, простоји, декоративнији и утанчанији у боји. Стварно, начин извођења изгледа да је код Мартиноског већ постао манир, што је увек била несрећа уметника који се реше да су „стигли" и онда се бескрајно понављају да би доказали јачину своје личности, свога схватања и свога стила. Мартиноски показује и сувише добрих осоибна, и слика и сувише кратко време да би му се могло опростити овако пренаглО' и одлучно приступање једној школи ко.ја је резултат свега оног што је било 1 нездраво V уметности Запада. Стил се не добија, нити се личност изражава у уметности произвољним избором или неконтролисаним нагонима, н'о дугим искуством и постепеним и здравим развићем уметничког талента. Способност Мартиноског се најбоље огледа у мртво.ј природи „Риба" (бр. 7), у којој је боја врло лепо третирана и сам предмет врло добро пласиран на платну. У овој мртвој природи све је доследно и оправдано те даје задовољавајући утисак једне пријатне и самосталне декоративне целине. Исто су тако досто.јни пажње „Скице" (бр. 20 и 21) које су лепо цртане и обојене и уљана слика „Јеврејска мала уСкопљу". I