Општинске новине

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

Стр. 403

чак и мањих зграда солидније и хигијенскије но пре десетак година великих палата! б) упослило би се хиљаде и хиљаде грађевинских радника и одговарајући број занатлијских радника као н. пр. столара, дрводеља, бравара, молера, керамичара, електричара и др. бранша које стоје у непосредној вези са грађевинском делатношћу. Хипотекарна банка је државни завод зш §епет, и као таква она је требала да поведе рачуна о значају своје финансијске интервенције и да не обуставља Хипотекарни кредит када је он сада у сваком погледу био потребнији но икад! Да би се у овим тешким данима економске кризе помогло неупосленом свету, предлажемо, да Општинска штедионица прошири свој рад и на хипотекарне зајмове, а Хипотекарна банка да повуче своју ранију одлуку и да бар даје дугорочне хипотекарне зајмове до 250.000 дин. за изградњу малих, хигијенских станова, чија је рентабилност, при том, неокрњена! * О ЕГЗЕКУЦИЈИ Пишући у „Београдским општинским новинама'' о проблему реформе егзекуције грађанских пресуда, решења и забрана (са гледишта социјалне политике) ми смо изнели неколико драстичних примера, који пружају прилично ружну слику о нашим културним и социјалним приликама. Између многобројних драстичних примера, навели смо тада и један, готово свакодневан, где преставник егзекутивне власти, општинске или државке, процениоци, старалац и поверилац удружени буквално опседају кућу дужникову, врше претресе, и прерију све по кући са бруталношћу окупационих власти! У тој нашој студији, која је наишла на најлепши пријем и у народу и у јавности и код надлежних фактора, учинили смо неколико начелних предлога. Овде идемо један корак даље. Да би целокупна полициска власт, државна или општинска, свеједно —• могла да се ода својим правим дужностима: заштити јавне безбедности и енергичном сузбијању нагомиланог криминалитета у градовима, потребно је да се егзекуција по грађанском делу пресуда и решења изузме из њене компетенције. Тај посао може се под врло повољним финансијским условима предати каквом приватном конзорцијуму. Тиме би се смањили и иначе велики материјални издатци за огроман извршни персонал и њихове потребе, а од приватног конзорцијума могло би

се као сталан буџетски приход утерати у државну касу једна замашна сума од десетине милиона динара. Чак би и експедитивност била већа, а несумњиво и став према публици, јер службеници приватног конзорциума, природно, више би водили рачуна о свом ангажовању пошто иза њих не стоји државна управа него приватна, конзорцијална! То би била као једна реформа у допуну наших ранијих предлога, изнетих у „Београдским општинским новинама" бр. 2 од ове г. Друга би била у томе да се заплењене ствари не вуку које где, од Понтија до Пилата, док се потпуно не поломе, и да се после са неким варварским задовољством излажу на добош пред појединим периферијским кафаницама. Ту огромно страдава и интерес дужника, коме ствари без довољно надметача одлазе у бесцење, и интерес повериоца, који се због тога не може да обештети; али поврх ова два интереса страдава и интерес државни, јер ружна слика егзекуције и њених униформисаних извршитеља у гомили полупаног и дотрајалог покућанства даје једну ружну, некултурну и оријенталску слику, која својом несоцијалношћу тешко погађа наш углед међу цивилизованим народима! Може се слободно рећи да нема ни у Европи, ни у Америци ни једне културне државе код које још постоји такав некултуран поступак приликом егзекуције! Место тога требало би истом оном Друштву, коме би се дала у концесију егзекуција грађанских пресуда, да да и право за подизање једног или више продајних, аукционих локала са магацинима, за смештај заплењених ствари и салом за лицитације! Ако би тај завод овај службени делегирани рад везао и са приватном продајом, као Париски аукциони заводи, онда би се сва продаја покретности и протеклих ломбардних залога продавала у њему. Очевидно је и логично претпоставити да би се у тим заводима прикупљало у масама заинтересовано грађанство и свет, и свакаствар продавала под повољнијим коњуктурама него по забаченим периферијским кафаницама. Можда би се могло отићи и корак даље те се и лицитације за продају непокретних имања одржавати у њима! Београд је резиденција Југославије и као такав има право да захтева да се из заостале административне традиције прогони све оно што га прави оријенталским градом, што смета не само његовом међународном угледу и чаробној лепоти најлепшег града после Неапоља и Цариграда, него и самој хармонији социјалних односа међу његовим грађанима!