Општинске новине

7

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 529

који је био у оптицају. Но, тај пораст цена у односу према здравом драгом металу био је много мањи. ГТосле 1833 године цене су достигле кулминациону тачку и усталиле се. Па ипак, за све артикле произведене у земљи, оне су остале далеко испод светског паритета. Табела број 1 показује нам ток цена главним намирницама у Београду од почетка њиховог поскупљавања па до устаљивања. Мера тежине узета је у окама (1 ока има 1.280 килограма); цене у грошевима (1 грош дели се у 40 пара). За сваки артикал узета је најмања и највиша забележена цена. 4. Новац Пре него што пређемо на детаљније излагање трговинске делатности Београда, потребно је да бар сумарно објаснимо стање тадашњег новчаног система у Србији. Управо, незгодно је то стање назвати новчаним системом, јер система није ни било. Јединица новчане вредности, тј. опште мерило вредности, био је грош, који се дели у 40 пара. А опште сретство размене била је разноразна монета, златна, сребрна и бакарна, турска и осталих држава, јер Србија свога новца у то време није имала. У целој Турској постојала је пак свега једна ковница новца, у Цариграду. Назив „грош" је врло старог порекла и потиче још од латинског новчаног назива „гроссус", који је означавао крупнији новац. Отада налазимо исти назив за поједине новце код разних народа. У Србији, после новчане реформе на бази система Латинске новчане уније, грош је означавао никлен новац од 20 пара динарских, односно одговарајућу новчану вредност. У трећој деценији прошлога века били су у Београду у оптицају следећи новци: 1 златни: дукат цесарски, мамудија цела, рушпа, суверин и холандез; 2. сребрни: талир крсташ, талир слепак саксонеки, талир орлаш, диреклија, адлија, стамбол, јермилук, игрмилук, мисирац, рубља стара, форинта аустријска, цванцик здрав, цванцик бушен, урубија, јузлук, ићилук и бешлук; 3. Бакарни: грошић, маријаш петак и маријаш велики. Вредност гроша према овој монети одређивана је тарифом, коју је Порта прописивала. У Србији су били највише у оптицају аустријски и турски златан и сребрни новац. Турски новац је тада на светској новчаној пијаци преживљавао велику девалутацију, услед његове несигурности, подбацивања у количини, чистоћи метала и тежини, услед честог повлачења из течаја итд. Због свих ових разлога Порта је, прописујући новчане тарифе, настојала да на вештачки начин одржава прописаним курсом вредност свога новца, на штету страног.

Поред ових многобројних новаца у оптицају у Србији су постајала три новчана курса: 1. Курс по званичној тарифи, тј. нереалан курс; 2. Чаршијски курс, тј. реалан курс; 3. Порески курс, који је увео Кнез Милош 1833 године наредбом, да се при наплати порезе, ако се исплаћује у турској монети, узимају два гроша за један. Реална, т. ј. чаршијска вредност гроша била је следећа: дукат 40—48 гроша, талир орлаш, који је био највише у оптицају, 20 до 22 гроша, форинта аустријска 10—11 гроша, цванцик здрав 3—3.20 гроша. Нереална вредност по новчаној тарифи, била је у пола нижа. Златној монети одређивала се вредност готово увек мерењем на тезги, приликом пријема. Вук Караџић каже о грошу: „Уз последњи турски и немачки рат грош и форинта сребрна били су свеједено; на свршетку XVIII века био је грош два цванцика; по том турски новци стану све рђавији бивати, и мало по мало спадну, да данашњи грош не вреди више од пет сребрних крајцара". По реалном, чаршијском курсу, вредност гроша према металу у трећој деценији прошлога века била је: 1 грош = 1.254 грама себра = 0.083 грама злата, односно око једна четвртина предратног златног или себрног динара по легалном курсу. Сасвим се међутим друкчије претставља вредност гроша, кад је посматрамо са његове куповне моћи. Узевши у обзир флуктуацију вредности злата и сребра, не само међусобно, него и у својој куповној моћи, која је била у сталном опадању за оба драга метала, а нарочито за сребро, морамо закључити, да ће нам много тачнију слику вредности тадашњег гроша дати његова куповна моћ, упоређена са куповином моћи данашњег динара. Динар данашњи, по својој куповној моћи, опао је око 18 пута од предратног. Дакле, рачунајући према вредности у драгом металу између треће деценије прошлога века и данас, један грош вредео је око 4 динара данашњих (нешто мало више). У ствари, његова куповна моћ била је много већа, једно због тадашње веће куповне вредности драгог метала у опште, а друго због велике јевтиноће, која је, у односу на друге европске земље владала у Београду. Ако узмемо у обзир и упоредимо просечне цене у Београду данас (цене од јануара месеца 1932 године) и пре сто година следећих главних намирница: хлеба, пшенице, кукуруза, меса говеђег, овчјег и свињског, масти, пасуља, вина, ракије, зејтина, јаја и сапуна, онда налазимо, да је један грош пре сто година претстављао вредност данашњих 7.21 динара. Тачну слику даје упоредна табела број 2.