Општинске новине

А. Б. Херенда

Веоградска чаршија и трговина пре сто година (крај)

Од извоза свиња Србија је пре сто година имала највеће прихОде. Али, да су Срби умели да искористе ту трговину до краја, приходи би били куд и камо већи. Сисанче у Србији стајало је 10—12 гроша, свиња од 50 килограма 30 гроша, свиња од 100 килограма 60—65 гроша. У Бечу цена једне свиње ишла је. до 300 гроша. Но, зарадом те огромне разлике у цени, београдски трговци користили су се само малим делом, а највећи део зараде ишао је у корист земунских великих увозника, који су били већином Јевреји. Трговина свињама у Србији развијала се. овако. По српским селима залазили су први препродавци, тако звани „бургијаши", који су куповали свиње у чопорима, дотеривали их у Београд, а одатле у Земун, .где су их продавали извозницима. Свиња од сто килограма,.која се у Србији плаћала 60—65 гроша, у Земуну се продавала по 180 до 200 гроша. Извозна царина на једно свињче износила је 1 грош, а превоз скелом такође 1 грош. Према данашњој куповној вредности једна свиња од 50 килограма стајала је у Србији око 216 дин. данашњих, свиња од сто килограма око 422—458 дин. Или, 4.22—4.58 дин. килограм меса, односно масти, живе мере. Сисанче. је, напротив, стајало око 72—78 дин. данашњих. Та скупоћа прасади долазила је одатле, што је исхрана свиња била готово бесплатна и што се рачунало на много већу зараду од тог прасета кад одрасте и буде продато као жировна свиња. За исхрану свиња жиром по шумама плаћало се свега „нагонице" по 24 паре годишње од главе и „жировнице" исто толико. Даљи поступак са свињама до доласка на главиу потрошачку пијацу, у Беч, ишао је овако. Земунски купац увозник узимао је вође свиња, по 15 вођа на чопор од сто мршавих и по 8 вођа на чопор од сто дебелих свиг ња. Вође мршавих свиња примали су награде по 6 гроша дневно, а дебелих по 8 гроша дневно. Имали су да терају свиње пешке до Беча. Мршаве свиње прелазиле су тај пут за 15 дана, а дебеле, које су лети ишле само ноћу, за 6 до 8 недеља. Одмарале су се у на-

рочитим станицама са покривеним оборима и добијале дневно по 60 ока кукуруза за храну. Долазак српских свиња на бечку пијацу имао је великог утица.ја на цене. Од сваке свиње Бечка општина је наплаћивала по 24 гроша трошарине. Но, нису се српске свиње заустављале само у Бечу. Одатле су ишле даље, у Баварску и Виртенберг, па чак у Француску. Француска царинарница наплаћивала је по комаду 53 гроша царине, тако да се цена обичних жировних српских свиња пела до 200 и 240 гроша комад (50—60 франака). За извоз свиња у Турску, почевши од 3 јуна 1835 год., на основу додатка дотадашњој тарифи, по решењу Народног суда а по потврђењу Кнеза Милоша, наплаћивало се по 5 гроша на главу. Да је постојала ма каква индустрија за прераду свињског меса, Србија је могла да оствари нове велике приходе. Али, тога није било. Тек концем треће деценије прошлога века почело се извозити сољено свињско месо у мањој количини, и тако је долазило до Енглеске. Колико се свиња извозило из Србије годишње не зна се прецизно, јер онда није било тачне статистике. Али, ако узмемо приближна мишљења савременика, извоз је износио преко 300.000 комада. Узимајући само просечну цену плаћену произвођачу, у земљу је на та.ј начин улазило годишње из иностранства 15 милиона гроша, или 1,500.000 сребрних фооинти, или 400.000 златних царских дуката. По данашњој куповној моћи то претставља вредност од 125 милиона динара. Прошле године цела Југославија извезла је свиња V вредности 285 милиона динара. Говеда је у Србији било доста, али спољна трговина није била особито развијена. Известан број продавао се у Мађарској. Више је била развијена трговина говеђим кожама, којих се преко Београда извозило око 15.000 комада годишње. Извозна односно увозна цаоина на говече била је 3 гроша, а на краву 2 гроша. За превоз у Турску од вола 5 гроша, од краве 4 горша. Царина на говеђу кожу 32 паре. Преко Београда пролазило је укупно годишње у извозу и увозу око 3000—4000 говеда и око 15.000 говеђих кожа.