Општинске новине

Стр. 604

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

7. Извоз оваца и овчарских производа Оваца и коза Србија је такође имала у великом броју. Но ни та стока, као таква, није била од особитог значаја за извоз, јер су овце много заостајале за расама остале Европе. Ов. чији продукти заузимали су напротив врло важно место у извозу. То су биле коже, вуна и црева. Мањи значај имала је вуна, јер се мерино овце нису гајиле. Први покушај увођења те најбоље пасмине за вуну учинио је Кнез Милош, али, као што је познато, ми ни данас немамо гајење мерино оваца. Цена једне овце у Србији била је око 20 гроша. Али, у Албанији и Македонији могла се купити за 10—12 гроша. У Бечу се продавала по 40—60 гроша. Земунски увозници ударали су међутим ниске цене, које су се кретале од 12—16 гроша. Извозна царина на овцу била је 12 пара, а за прелаз у Турску 20 пара. Цена овнујске коже била је у Србији 5 до 8 гроша, а у Бечу 10 гроша. Извозна царина на једну кожу била је 4 паре. Све коже централног Балкана пролазиле су за Европу искључиво преко Београда. Било је много трговаца који су се тим послом бавили. Али, имали су велику муку при куповини са сељацима, јер су ови увек сматрали да ће их трговци преварити и волели су да сваки упрти своју кожу и да је донесе на ва.шар у град. Преко београдске царинарнице извозило се годишње око 150.000 овчијих и 100.000 јагњећих кожа. Вуне се извозило преко Београда око 200.000' до 250.000 килограма у џаковима. Од тога је било и много транзитне, ко.ја је долазила из Јањине и Ларисе, где су се гајиле боље врсте оваца за вуну. Но, Београд је од те транзитне трговине могао да има, у трговачком посредовању, велике користи, јер је ока вуне тамо стајала 4—6 гроша, а пречишћена плаћала се у Немачко.ј 33 форинте. Знатна је била за Србију трговина овчи.јих црева, која су продавана у Италији и Баварској за прављење жица музичких инструмената. И то поЉе трговине, врло старе на Балкану, специјално у Београду, која се помиње још у XII веку, држали су махом Јевреји. Једна овчја утроба стајала је у Београду 10 гроша, а већ на граници у Костајници продавана је по 100 гроша. Но, велику конкуренцију у том погледу почео је доцни.је да прави Травник, где се овчја утроба продавала свега за 3 гроша. ' 8. Пијавице Захваљујући медицини оног времена, долазимо још до једног врло важног извозног артикла за Србију. То су биле пијавице, које су се налазиле у великим количинама по ба-

руштинама, а које је тадашња европска медицина примењивала као одличан лек готово за све болести. Први лиферант пијавица за Европу била је Мађарска, али кад су се у тамошњим мочварама пијавице исцрпле, дошао је на ред Балкан, нарочито Србија. Пијавице су биле државни монопол, који је издаван под годишњи закуп и ову уносну трговину узели су одмах у своје руке Јевреји, Цинцари, Италијани и Французи. Срби се у њу нису упуштали, јер је била врло ризична. Пијавице је било врло тешко транспортовати, јер су јако осетЉиве за штрапаце, а нарочито за промену температуре, тако да је једна олуја могла да изазове смрт целог транспорта и да ни једна не стигне жива на одредиште. Због тога Срби су се ограничавали да извлаче мршаву корист од лова по барама, евентуално од мале продаје на лицу места и закупа најслабијих пијавичких ловишта. Велики закупници били су на пример боаћа Самуило и Јакоб Шахтер из Дарде, и Симеун Поле из Земуна. Мањи је био Ђорђе Маретић из Винковаца. Сви су они свој посао спроводили преко Београда, који је за ову врсту „трговине" био центар. Пијавички државни монопол укинут је 19 јуна 1839 године. Пијавице су се ловиле по мочварама коњима и неком врстом мреже. .Ловци су силазили у воду са високим руским чизмама, јер су иначе пи.јавице биле у стању да их нападну и исисају као вампири. Тако уловљене пијавице остављане су у влажне џакове. То је био рад 'тежак, у нездравим мочварним крајевима, а награде слабе, месечне, или се пак ловцима давао један део лова. Глвни увозни центар за пијавице била је Француска. Један велики француски увозник пијавица, Флер, уортачио се 1837 год. са већ познатим београдским банкаром Николом Германом и кнежевим лекаром д-р Кунибертом (Италијаном). Они су успели да добију од Кнеза Милоша овлашћење и наредбу, да се све пијавице морају продавати само овој фирми, по цени коју она утврди. Тако су добили искључиви монопол пијавица. Па ипак, под овако -сјајним условима, друштво ни.је дуго екзистирало и растурило.се већ идуће године. Узрок овоме били су несумњиво земунски јеврејски трговци, који су с ону страну Саве створили неку врсту пијавичког картела. После растурања беогардског монополског друштва, главни извозник пијавица из Београда био је француз Шантерел. У унутрашњости Србије ока пијавица на велико плаћала се 23 гроша, у Београду 34 гроша, у Земуну 56%—102 гроша, у Трсту