Општинске новине

Павле Кара-Радовановић, новинар и одборник О. г. Београда

Анкета о становима

Место питања о радничким и малим становима, боље би и правилније било ставити питање: да ли је и у колико грађевинска политика у Београду здрава и да ли она одговара свима савременим потребама београдских становника, с обзиром на њихово имовно стање и свеукупне прилике, које у послератном Београду постоје? Одговарам на овако постављено питање, био би најбољи одговор на оно што се жели постићи .овом анкетом. И тако схватајући ово питање хоћу, као стари општински одборник, да и на овоме месту кажем своје мишљење. Одмах морам нарочито нагласити, да сам у Општинском одбору стално и годинама истицао: да грађевинска политика у Београду није здрава. Ја сам једини од општинских одборника одлучно устајао противу онако израђенога Генералног плана, јер сам налазио да се тај план не може извести с обзиром на постојеће грађевинско стање у Београду. Атар Београдске општине није био слободно шаховско поље на коме се могу стварати удесни грађевински блокови са широким и правим булеварским улицама. Међутим, творци Генералнога плана мало су водили рачуна о томе постојећем факту. На моје замерке одговарали су ми: да сам ја лаик и да као такав не могу да схватим велики значај овога уметничког дела. То ћу моћи да схватим тек кад се тај план буде остварио. А шта се после десило? Оно што сам ја предвиђао. Живот и потребе били су јачи од уметничке маште твораца Генералнога плана. И касније општинске управе, све без изузетка, мењале су тај план и ко зна шта ће од њега још остати. Насигурно само оно што се у Београду, оваквом какав је, може у дело привести. Доказало се, да Генерални план није поправио ранију нездраву грађевинску политику у Београду, већ је, готово, погоршао. Ја дубоко жалим, што је време мени лаику дало за право, јер сам баш ја волео — и сада волим — да наш Београд буде најлепши град не само у нашој Краљевини но и у читавом свету. После ове потребне напомене ваља ми рећи ко и како треба изграђивати станбене грађевине у Београду, те да грађевинска политика буде што је могуће здравија и по живот грађана боља и кориснија. Ваља одмах рећи,

да и на ово питање неједнако гледају главни чиниоци у подизању зграда. А као што је познато, главни су чиниоци за подизање зграда: слободни и независни грађани, Мистарства за потребе својих установа и за своје чиновништво и остало службено особље; Београдска општина за своје установе и за своје службено особље, индустријска, занатска и трговачка предузећа за своје потребе и за своје радништво и остало потребно службено особље. А као главни иницијатор за подизање станбених зграда и какве оне треба да буду, на сваки начин јесте неодложна потреба за станове и то како за слободне и независне грађане тако и за државу, општину и привредна предузећа. Слободни и независни грађани, при подизању својих грађевина ,имају на уму искључиво своје властите интересе. И како они те интересе схвате онако ће грађевине подизати и распоред у њима чинити — мале или велике станове. Њима се не може заповедати, да ли да подижу веће или мање станове. Они су једино дужни да своје грађевине подижу саобразно постојећем закону и одобрењу надлежне власти. После онога што је Београду донела административна подела земље на бановине и после привредно-пословне кризе, јасно се види, да новоподигнуте грађевине у Београду са унутрашњим распоредом величине .станова, нису били на рачунској основи. Јер су велике кирије за навек умрле и сваких шест месеци биваће оне све ниже и ниже. Данас се на прсте могу избројати они београдски становници, који могу плаћати нешто већу кирију. Ово увиђају и сопственици зграда, од којих је велики број остао неиздат и празан. Министарства за своје канцеларије и канцеларије својих установа у Београду, као и зграде за своје чиновништво и остало службено особље, могу наређивати какве грађевине да се подижу, са каквим одељењима и коликим становима. Према потреби и платежној моћи чиновништва и нижега службеног особља, мали станови у Београду ваљало би да буду са две до три собе и осталим принадлежностима. Кирија би се морала одредити с обзиром на амортизацију са дужим роком. То би била здрава државна грађевинска политика у Београду са којом би држава обезбедила своје чиновништво и службено