Општинске новине

1

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

Стр. 551

ћи; стари хоризонти морају се огромно проширити. Цео комунални живот, разнолик, испреплетан са свима његовим многоструким манифестацијама треба ставити у искључиву комгоетенцију градске управе. Градови имају не само своју нарочиту физиономију у комуналном смислу, него и нарочиту улогу у животу југословенске државе. И, националну, и културну, и економску у исти мах. Грађевинско-урбанистички проблеми, питање јавне профилаксе, проблеми трговине и индустрије, подизан.е социјалних установа, једном речју цео низ животних питања, која су паучинасто испреплетана у сложеном животу савремених градова, могу се правилно развијати само под окриљем пуне самоуправе. Комунална самоуправа, докле год у конкретном случају не би дошла у сукоб са државним интересима, може у начелу ца се пружа до крајњих граница градске аутономије. Нема данас никакве опасности од претеране употребе самоуправе; више постоји опасност од њене неупотребе!... У једној скорашњој Адреси југословенског Народног претставништва питање самоуправе не појављује се више ни у ком степену као спорно. Иа против. Оно је наглашено као постулат државног уређења и живота. Али се зато ту подвлачи питање дефинитивне организације општинске самоуправе. Јасно је шта то треба да значи! , Значи да се по Сувереној декларацији, самоуправа признаје као факат, као нешто што се само по себи разуме, што је неменљиво, и да се у овом даном тренутку може још само говорити о њеној формалној организацији. Охрабрени оваквим умесним схватањем, југословенски градови, на челу са својим Савезом, могу очекивати сваког часа да добију један у истини скроз савремен и скроз либералан, до краја напредан и до крајњих танчина социјално праведан Закон о градовима! Ми верујемо да нас ова нада неће преварити, ни будућа стварност разочарати! Такав један Закон — каквог желе сложно сви југословенски градови — има да изврши пуну унификацију свег законодавства о градовима, у коме данас владају пет потпуно разнородних правних подручја и различних правних традиција. У другом свом делу, он мора дати најшире могућности за пун комунални полет и социјално-муниципалну интервенцију најширих размера. И ако је овај првобитни пројекат, као и предлози Савеза градова, врло добар, ипак се кроз њих провлаче два у основи погрешна схватања. Муниципија је ту схваћена као нека локална канцеларија, којој и ради њених општинских административних задатака, и ради њених послова из пренесеног

делокруга, треба дати широку самоуправу. Али ни из једнога од ових пројеката — као што смо већ подвукли — не избија ново и савремено схватање градске муниципије: да је она по превасходству таква самоуправна институтиција, која је, као резултанта свих живих економско-идеолошких сила у њеној заједници, позвана на првом месту да испуњава своје социјалне дужности. И ео јрзо, да истицање социјално-комуналног радног програма код свих градских општина претставља с једне стране есенцијелну дужност њихову, и с друге стране есенцијелно право њихових грађана. Из оваквог схватања градске муниципије истиче се, као логична последица, и безусловна потреба да се испуњавање социјално-комуналних дужности од стране градске управе учини обавезним новим Законом о самоуправи градова. Овај наш упорни захтев о уношењу у законски пројекат минималног комунално-социјалног програма није никаква јерес, ни повреда аутономног права општине, за чију се најширу самоуправу годинама лично залажемо без резерве и без компромиса. Наш је предлог резултанта нашег искуства, подкрепљшог примерима из целокупне комуналне прошлости. Ми у нашим граДским општинама на комунално-социјалну политику нисмо давали никада више од 3%, док су нам канцеларијских и слични њима расходи односили преко 19,3% буџетских расхода. Задржимо се још на једном случају, који има доказну снагу класичних примера нашег недовољног разумевања социјалне политике. То је појав неупослености раднога света! Неупосленост, о којој се код нас само где где стидљиво промуца по која реч, претпоставља ужас целог света! Људи који умеју да мисле, и да ма у најмањој мери разгрну копрену над будућим данима, ужасавају се оном чему идемо у сусрет. Цео свет забринуто и немоћно посматра ову плиму неупослених армија, која са свирепом неумољивошћу расте из дана у дан. Неупосленост узима размере другога људског потопа; њу изазива криза продукције каква се не памти; а она са своје стране све више изазива кризу потрошачке моћи, каква се не слути, и која се већ данас граничи буквално гладовањем. Данас на стотину милиона радних снага чека милост неба, нада се и гладује. Томе ужасу нигде да се сагледају границе. Сви досадашњи напори остали су без великих ефеката, а неупосленост се све више шири. Већ је озбиљно осећају и наши градови. Само у Београду има преко 20.000 неупослених радника и чиновника, већином хранитеља својих несрећних породица. И у оваквим приликама једна од првих и' најеветијих дужности градских општина јесте социјално, а не хуманитарно решење неупослености, као што то чини већина наших