Општинске новине

Стр. 652

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

је све ово што је рекао само гомила фраза, које често престављају нон санс, као што је она његова главна мисао да „Решењем тога чвора треба задовољити саобраћајне потребе железничких веза..." Он прво износи од чега зависи решење железничког чвора, а после није био у стању да каже шта се подразумева под тим самим решењем. Из овога се види очигледно, да г. Ракочевић није уопште ни знао, кад је овај чланак'писао у чему се управо састоји проблем железничког чвора у Београду. За то он у том свом чланку није ни говорио о најважнијим питањима, која су и учинила овај проблем актуелним, као што је н.пр, веза Панчевачког моста са главном путничком станицом, док је говорио о сасвим другоразредном питању кружне железнице преко Бањице. Питање решења железничког чвора у неком насељу или укрсници пруга јесте свако индивидуалност за себе. Ту не постоји један општи тип, који се може свуда применити. То не треба мешати са типовима објеката у чвору, ,за које се понекад може копирати и неки случај са стране. И за то је најтежи проблем код једног железничког чвора испитати стварне потребе и стварне могућности решењу. Кад се успе у том тачном постављању задатка, решење није тешко наћи, јер је то ствар више детаљних студија појединих саобраћајних објеката у чвору. Али за постављање тог задатка треба и много труда и много времена. У иностранству таква се питања студирају деценијама, па и у Београду оно је на дневном реду читавих 10 година. Мећутим, г. Ракочевић је мислио да се то питање може решити без тих великих студија, те за то он, пишући ове чланке без једне јасно изражене идеје, није ни могао имати једну сигурну оријентацију и један систем у излагању. Тако у горе цитираном пасусу он вели, да решење Београдског железничког чвора зависи поред осталог и од ,,положаја Ранжирне станице" а одмах после тога вели да „Место за Ранжирну станицу изабрати тако..." из чега се види, да он није начисто с тим: је ли Ранжирна станица то, што се зове решење чвора, или је она само елеменат у чвору, од кога чвор у целини не може 'зависити већ обрнуто. По ономе, како је он третирао питање ранжирне станице и начин како је за њу бирао место, изгледа да се цео проблем решења чвора и састоји у томе, како ће се одредити место том објекту. Његови аргументи у избору места ранжирне станице показују да он и то питање није схватио и да чак непознаје ни непосредну околину Београда, јер је место за ту станицу изабрао у Кнежевцу, где се она уопште не може поставити, место у Реснику, где је њу на том правцу једино могуће изградити. Са оваквим познавањем ствари г. Ракочевић у другом чланку под насловом: „О најновијем пројекту железничког чвора у

Београду" штампаном у часопису „Београдским општинским новинама" од јуна упустио се у оцену коначног решења овог питања, тврдећи да то решење уопште не ваља. Ми ћемо овде реалним фактима побити ту критику и то само за најважнија питања, јер је немогуће одговорити на све оно што је тамо изнето, држећи се, у колико је могуће, оног реда, којим су у том чланку поједина питања третирана. Веза Панчевачког моста са главном путничком станицом Са овим решењем да се Панчевачки мост веже за главну путничку станицу правцем преко цигларског терена, за тим тунелом испод вароши са улазом у главну путничку станицу од Мостара, г. Ракочевић, разуме се, не слаже се и за то је навео ове разлоге: Прво, што се тунел налази између две станице, те ће возови у њега улазити са неразвијом брзином и друго, што ће се задимљавати услед чега „путници ће се радије возити лађом и аутобусом... него железницом". Осим тога, он вели да ће кроз тај тунел ићи теретни возови из Панчева за Макиш, што апсолутно није тачно. Место тог решења, он предлаже оно старо решење из 1924 године са тунелом од 1.100 метара испод Француске улице, који се тунел налази такође између две станице премда мало удаљенијих, и у коме ће исто тако бити дима, само са том разликом, што ће се дим по усвојеном решењу изливати у две суседне станице, нарочито у главну, где и иначе има дима, а по старом решењу тај ће се дим изливати у Ломиној и Француској улици, дакле у најгушће насељном крају Београда. Што се тиче развијања брзине возова, он не познаје уздужни профил овог дела пројектоване пруге, за то је тај аргуменат и навео. Тврђење г. Ракочевића да ће путници због тога задимњавања, радије ићи лађом и аутобусима него железницом, комично је, и о томе не треба више ни говорити. Као што се види г. Ракочевић није био у стању, да нађе ништа ново, већ је узео једно старо решење које је из врло јаких разлога било одбачено. Што се тиче локалне путничке станице „Дунав" која је предвиђена на цигларском терену више Професорске колоније, за то решење г. Ракочевић вели ово: „Овај мирни крај није очекивао, да ће једног дана добити железничку станицу у својој средигаи. Овај крај није пред-одређен за ту иову станицу и не може се лако прилагодити новом стању. Тај крај нема хотела за путнике, удаљен је од центра и нема подесиих трамвајских веза са осталим предграђима Београда." Из овога се види, да г. Ракочевић није схватио пројекат, јер та станица више Професорске колоније није главна станица, већ