Општинске новине

4

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 653

станица за локални саобраћај, за који нису потребни хотели. У тој локалној станици директни путнички возови неће ни стајати, већ ће улазити непосредно у главну путничку станицу, око које има и хотела и трамвајских веза. Тако се ради свуда у свету, па то ће бити и код нас. Његова напомена да овај мирни крај није исчекивао железничку станицу, јесте репродукција једне преставке поједине господе професора из те колоније, у којој су се они жалили меродавнима, да ће им се том станицом нарушити мир. Јасна је према томе и ова алузија г. Ракочевића. О самом усвојеном решењу везе Панчевачком моста са главном путничком станицом он вели ово: „У изнетом пројекту је маглашеио да постоји само још једно решење са тунелом у Француској улици дужиие с*д 1580 м. и подизањем целе постојеће станице на спрат, које решење је до крајности скупо. Поред наведеног другог решења, могуће је и решење са тунелом испод Француске улице на дужини око 1100 м. са длимичним подизање^м путничке станице на епрат, одвојено за банатске правце и за локални путнички саобраћај вароши, без ремећења садањег стања." „Овако пројектована станица на сттрат може се по потреби направити пролазном за правац Банат Срем и Банат—Југ и поред тога је у вези са главном путничком станицом за прелаз путника 5 свима правцима." Ово питање везе Панчевачког моста са главном путничком станицом јесте на.јтеже питање у комплексу питања, које треба решити у железничком чвору у Београду. Примедба г. Ракочевића да место тунела од 1500 метара може се испод Позоришне улице израдити тунел од 1100 мет. јесте потпуно безнача.јна, јер тежиште ствари није у величини тог тунела, него у подизању станице на спрат, поред данашње главне путничке станице, а ко.ју то решење изазива. У предлогу за дефинитивно решење није речено да се по рани.јем пројекту над целом главном станицом подиже станица на спрат као што то тврди г. Ракочевић, већ је било речи о подизању станице на спрат само изнад постојеће теретне станице „Сава" а не целе станице. Ова станица на спрат изнад теретне станице „Сава", која је главна одлика плана железничког чвора од 1924 год., има својих великих мана. Прво, на њу се може доћи са портала тунела у Ломиној улици само вијадуктима нреко Карађорђеве улице и друго, са ње се морају рампом сиустити колосецн ка Топчидеру на који се начин одваја данашња путничка станица од теретне и цео простор између Моравске улице и Саве дели на две засебне половнне, између којих је колосечни спој немогућ. Са тим решењем, са станицом на спрату, онемогућава се проширење постојеће станице и рационално искоришћавање целог простора резервисаног за станице и пристаниште. Том станицом на спрату добија се пролазност само за правце: Банат—Земун и Ба-

нат—Топчидер, који су правци спореднијег значаја. Док, међутим, да би се добила пролазност и за главни саобраћајни правац: Земун—Београд—Топчидер, морао би се израдити још један велики кружни тунел који би ишао од портала тунела у Ломиној улици, даље испод Теразија, затим испод Милошеве улице и излазио код Мостара где излази и тунел који је у новом решењу пројектован. Такво једно решење није природно већ извештачено, а при том веома скупо. Али оно што је најважније, јесте то: да је овако решење ,које онемогућава проширења постојеће главне путничке станице, до крајности скупо. Према предрачуну самих пројектаната тога решења из 1924 год., само та станица на спрату са припадајућим постројењима, но без вијадуката и тунела, коштала би преко 440 милиона динара. Из свих тих разлога меродавни су дошли до уверења, да је то решење нерационално и због тога је било и одбачено. И ако је ово питање најважније у целом чвору, г. Ракочевић није пружио јасну преставу чак ни о решењу које је сам предложио. Он на једном месту вели: да се та делимична станица на спрату може ,,по потреби направити пролазном и за правац Банат—Срем и Банат—Југ", а на другом месту: .,Локални путнички саобраћај се потпуно са делимичним пројектом путничке станице на спрат одваја и независно функционише од даљњег путничког саобраћаја..." Међутим, ако се концентрише цео локални саобраћај са свију праваца на тој станици на спрату, онда се не може рећи да се та станица „може по потреби" направити пролазном у правцу Срема и Југа, већ то мора да буде, ако се хоће да уведу возови са југа и из Срема. Г. Ракочевић, предлажући једно решење, које је одбачено као нерационално, пропустио је да нам каже оно, што је есантијелно код њега, а то је: прво, где ће та делимична станица на спрату бити постављена, друго, где је он поставио локалну путничку станицу за Дунавски крај, и треће, као најважније, требао је да изнесе шта ће коштати то решење са станицом на спрату. Онај, који хоће да докаже, да једно решење није исправно, мора безусловно да каже како то питање треба решити, и то јасно и прецизно. Он је био дужан да изради скицу тог предлога и то целог чвора и да је штампа уз рукопис. Ту би се видело да ли ће према његовој замисли морати путници у локалном саобраћају, да долазе чак са Дунава у главну путничку станицу, или ће имати своју засебну локалну путничку станицу и где ће бити ранжирна станица за путничке вагоне за гу станицу на спрату? Г. Ракочевић ову скицу свога решења није приложио због тога, што ни он сам није начисто са тим решењем.