Општинске новине

Стр. 656

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Из напред изнетих цитата види се, да г Ракочевић пре свега није схватио, да се при решавању једног железничког чвора, какав је овде случај, поставља поред осталог и задатак: да се омогући веза између железничких ируга, које се сустичу у дотичном чвору и то ван централне станице у циљу, да се може са једног саобраћајног правца прећи на други, а да се не мора проћи кроз саму централну станицу, па чак ни кроз чвор у ужем смислу речи. У овом конкретном случају поставља се задатак: да се из Баната може проћи у долину Мораве, а да се не пође кроз главну београдску станицу. То је једно правило, које се примењује приликом решавања питања железничких чворова у целом свету, о чему, као што се из овог конкретног случаја види, г. Ракочевић досада уопште није био ни упознат. Циљ тих спојних веза ван чвора између праваца који улазе у чвор јесте, да се створи могућност, да се за случај загушивања централне станице или каквог аксидана, може прећи без сметње с једног саобрајног правца на други. Дакле, ту је по среди осигурање безбедности непрекидног саобраћаја између жел. мрежа, које су везане кроз дотични чвор. Други и најважнији задатак тих обилазних веза јесте тај, да се теретни саобраћај, који пролази транзитно кроз тај чвор, може упутити с једног саобраћајног правца непосредно на други правац, на који се начин одтерећује централна станица. Поред тога, те обилазне везе раде се још нарочито и за чисто војне транспорте, који немају разлога да свраћају у дотични чвор. Што се тиче путничког саобраћаја, у нормалним приликама нико не упућује путничке возове тим обилазним везама, већ ти возови морају безусловно улазити у централну станицу тога чвора. То зна најмањи службеник у саобраћају и то се тако ради свуда у свету. Никад се из Панчева неће упућивати путнички возови поред Београда на Вишњицу и В. Село у долину Мораве, већ ти возови имају улазити у главну београдску путничку станицу, у којој се они завршују и одакле полазе. Кад би то било другче, онда би цео свет радио против својих важних градских центара уместо да их подиже. Дакле, г. Ракочевићу није било познато ово основно начело у организацији саобраћаја у Једном железничком чвору, и мислио је да помоћу тог једног непознавања обори једно исправно решење. Замислите, да се оне многобројне пруге нормалног колосека проведу кроз ст. Топчидер, како то тражи г. Ракочевић, и да се једнога дана деси какав аксидан, који би ту станицу затворио. У том случају Београд би био потпуно отцепљен од Србије, односно прекинула би се веза између две велике железничке мреже с једне и с друге стране Саве и Дунава. Шта би то значило и за Београд, и за наш железнички саобраћај, нека други оцене.

Колико г. Ракочевић безразложно напада извесна решења потпуно логична и иоправна нека послужи још један његов аргуменат против ове пруге низ Дунав. У решењу железничког чвора нарочито је наглашено, да ова пруга од Карабурме преко Вишњице до В. Села има још и тај задатак, да омогући развијање индустрије поред дунавске обале. Међутим, г. Ракочевић напада и то логично решење и вели: „Пре свега да ли има потребе за развој неке ивдуетриј е на том делу и да ли треба индустрију подизати 15—20 км од Београда кад још није искоришћеа простор ни до Вишњице, на ком делу може се развити индустрија ако уопште буде било услова за њен развој у Београду." Међутим, у првом свом чланку, кад није знао за дефинитивно решење, он овако пише: „С друге стране Београд се развија ка дунваској падини спуштајући се иизводно и ширећи се у правцу истока и југа. С обзиром на тај будући рејон Београда има да се реши питање теретног и путничког саобра<ћаја у вези са изградњом ранжирне станице Кнежевца," И док г. Ракочевић вели „да ли има потребе за развој неке индустрије" само да би обезснажио једно решење, које он не жели, дотле најмеродавнија институција по том питању, Ииндустријска комора, у својој преставци надлежнима, баш о том питању даје овакво своје мишљење: „Последњих година индустрија све јаче гравитира у дунавском правцу. Она се лагано помера са центра било за то, што јој то налажу технички, било финансиски или социјални разлози. У главноме тражи места са више простора и могућности за подизање свих потребних здања: фабричних радионица, магацина, лабораторија, радничких и чиновничких станова и томе слично." Водећи рачуна о овом крупном интересу престонице, план железничког чвора предвидео је ту везу низ Дунав која има до В. Села да се изради дуплог колосека, разуме се, поступно, баш због развоја те индустрије, а не због тога, како г. Ракочевић алудира да се гради неки други Панчевачки мост код В. Села! Главна ранжирна станица О овоме питању г. Ракочевић говорио је у чланку на више места и пошто није имао један систем у излагању, враћао се на њега сваком приликом, кад је говорио о другим питањима. С обзиром на ситуацију код београдског чвора, где су тако зване предградске станице (Топчидер, Земун, Панчево) удаљене од главне локалне теретне станице 5—20 км и с обзиром на релативно малу количину брута и још неизграђене све пруге, најрационалније је решење у погледу теретног саобраћаја (у прво време док се саобраћај не развије) да се у тим предградским станицама изврше допуне теретних колосека, те да се