Општинске новине

Стр. 666 • их_|.±11, :-_гг:~:~п~:г:_г.:~~г^8а вала је и сугерисала појам нечега старог, где су за време Турака Срби једино смели да пале своје луле, нешто што је удал^еније од Неимара и БулбулДера и где Европа не сме никако да пригвири. Шта више, да би се обезбедио што дуже летаргичан сан Палилуле, њени претставници нису се довољно залагали да штогод створе и пруже своме крају. И док су на осталим странама клизили пешаци и аутомобили асфалтом и са тротоара уклоњене телефонске бандере, дотле је Палилула лети тонула у прашини, а зими у блату. Кад се пође од „Орача" ка центру Палилуле, добија се утисак да се улази у кавко банатско село. У Палилулу су нагрнули печалбари и ситнији чиновници, радници и занатлије, јер је ту било у изобиљу мрачних, влажних и јевтиних собица. По десет и више њих збијало се у једном одељењу само да би их што мање стала кирија. Рат је учинио да су многи Палилулци, поседници скромних имања постали, не својом заслугом и активношћу, богати и то само зато што су њихова имања из дана у дан, уколико су се остали делови Београда изграђивали, постајала све више скупља. Плацеви су достизали цену на бољим тачкама до 2000 динара по квадратном метру. Овакво лако и ничим незаслужено богаћење утицало је да замре иницијатива у том крају, која се после рата била појавила код људи из свих друштвених редова. За какав прогрес, за неко комунално ангажовање и социјални препород градскога живља, Палилулци нису марили. Пре доласка за претседника Београдске општине г. д-р Косте Куманудија и потпретседника поч. д-р Косте Јовановића, владало је тврдо убеђење код свих Београђана, да за претварање једног оријенталског града у европски потребан је дужи период времена, ако не један век, а оно бар четири до пет деценија. Такво веровање оснивало се на стара искуства и прогресу градова на Балкану. Говорило се, да живот државе од сто година и вароши од педесет година једнак је животу човека од годину дана. Тиме се правдао онај јавашлук и несмисао за брзи препород у свима гранама комуналне делатности. Када је општинска управа г. д-р Куманудија отпочела да ствара, сви смо били изненађени, јер су тако разгранат рад и сјајни резултати показали да се може десити за месец дана оно зашто се пре тога трошиле године. Управо, за Београђане је тај период право откровење. Улице су ницале на све стране, паркови, цвеће по скверовима, модерна калдрма и по спореднијим улицама, улице прилагођене саобраћају итд. Људи који су на месец-два напуштали Београд, после повратка нису могли да познају читаве крајеве, тако су били преуређни. „Београду, који је у свему имао карактер оријенталске вароши, г. д-р Кумануди је дао пасош да уђе у ред најлеп-

гг-ОЈГЈС ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ ших европских градова", — рекао је недавно један угледан политичар. Сама Палилула била је врло мало захваћена тим полетом уређења и напретка. Она је у главном продужила да спава сном Оријента у оној мекушној небризи и лености. Палилулци као да су били горди што се бар у нечему издвајају од осталих крајева Београда, који су из дана у дан, из сата у сат, мењали свој изглед. Сујеверни више него ли предузимљиви, они су веровали да нагло напредовање носи у себи клицу слома и несреће. Претсказивали су да ће они људи, похлепни на новине и богаства, једнога дана потражити прибежиште у Палилули ,тј. да се врате крају који су напустили онда када им послови нису текли тако глатко. Мирис смоле Палилулцу је непријатан и потсећа га инстинктивно на сва она зла која носи собом велики град, са свима оним фабрикама, точковима, сиренама, елисама и општим тискањем. Прашина коју је подизао и најмањи ветрић са свима својим туберкулозним бацилима била је мање опасна од нових опасности које неминовно доноси култура. Прљаве кафанице биле су веома интимне, гостољубиве и скровитије од оних ресторана у чијим огромним прозорима људи седе као добро сортирана и испеглана роба у излозима. Ту се није могло честито ни накашљати, а камо ли да се литрењак тресне о под или запева из пуних груди. Све је у тим модерним локалима предвиђено, униформисано и аутоматско; док у палилулским каваницама човек може да буде слободан мислилац, песник које било, и најекстравагантније, школе; могао је да збива шале, интриге, да се туче и то све по своме слободном нахођењу и потпуно оригинално. Све ово допринело је да се Палилула сматра као типичан и веома интересантан део Београда. Поносна што брани старо и одупире се са успехом новом, она је успела да стекне и неке симпатије људи који су били у положају да јој помогну. Зато нису изостали врло похвални потстреци и предлози да се крене напред. Чак су напреднији Палилулци организовали Друштво за уређење и улепшавање Палилуле. Хтело се, да се нешто учини и приватном иницијативом ,те тако притекне Општини у помоћ. Рад 'овога Друштва ускоро се ограничио на посете претседнику општине и писању претставки да се уради ово или оно. Циљ овога написа није међутим да се региструју неуспеси и лоше стране рада око подизања Палилуле. Хтело се само да покаже права фотографија Београда, на којој је готово једна четвртина прилично замагљена, забрљана и зато у толико више одудара од осталих светлих, прецизнијих делова. Ипак ти противположни делови чине једну нераздвојну целину, јер су срасле и секу их уздуж и попреко заједничке саобраћајне артерије. Шта више, као да Палилула има неко велико преимућство у вези са Панчевачким мостом,