Општинске новине

Стр. 686

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

трошњи витамина кроз најзначајиије намирнице: млеко и млечне производе, поврће и воће, чија се потрошња рапидно од 1929 године смањује у већини наших великих градова. Хроничним изгладњавањем сиромашних редова нашега градског становништва изазива се неизбежна дегенерација маса, што се најбоље види из пораста дечјег морталитета, свих могућних социјалних болести, на првом месту туберкулозе, као и из статистичких података о све мањем . броју способних регрута у нашим градовима. Отуда са свију страна допиру захтеви грађана да се градске општине умешају у тржишне односе, да интервенишу у корист економски слабих грађана, и да отварањем својих предузећа заштите масе осиротелог грађанства од претерано високих и вештачких цена, које на првом месту и доводе до овог хроничног изгладњавања сиромашног градског становништва. У томе духу све градске општине (код којих постоје појаве картелисања трговине животним намирницама и вештачког подизања цена) дужне су у највишем интересу својих грађана и државе, да се брзо и са израђеним планом умешају у привредне односе градских тржишта. Све су приче доктринарских економиста и социјалполитичара, да су општине неспособне. за икакву самосталну привредну акцију сасвим провидне по својим намерама, као наивне параболе оних несавесних појединаца из привредних кругова, који хоће да сачувају свој монополисани положај тржишних гусара! У низу комунално-социјалних мера за правилно, јевтино и здраво исхрањивање широких маса градског становништва, као и других из области комуналног реглементационог права и казнених санкција, помињемо, примера ради, следеће мере: I група мера: 1) стална комунално-санитетска контрола намирница у погледу тачности мера, хигијенске и хемијске исправности, свежине и бактериолошке чистоте; 2) максимирање цена свих важнијих животних намирница и потреба; 3) установљење ангро-пијаца и свестран преглед робе у њиховим магацинима; 4) сузбијање високим казнама: а) прикривање робе, б) картелисање трговине животним намирницама; в) фалсификовања робе; г) продаје и куповине робе изнад максимираних цена; д) продавање неисправне робе у погледу хемијско-бактериолошком. И за ову област, као и за многобројне друге социјално-муниципалне манифестације, мора се градским општинама (кроз Закон о градовима) дати широко реглментационо право са предвиђањем строгих казнених санкција. 5) сузбијање прекупаца у атару градске општине као и куповине робе са дневних де-

таљ пијаца за потребу извоза, јер су градске пијаце намењене грађанству, а позадинске базе — извозној трговини. Ако би се поред читавог низа уредаба, које би градска општина донела у кругу свога реглементационог права, добио још и један савременији Закон о животним намирницама и Закон противу скупоће са типизирањем и стандарнизовањем многих артикала (на пр. хлеба итд.), онда би се већ самим тим много учинило да наше грађанство преброди једну од најтежих криза — данашњу привредно-финансиску кризу! II део апровизационе градске политике: муниципализам. Муниципализам је једно врло моћно сретство у борби за правилним решењем снабдевања грађанства добрим и јевтиним животним намирницама. Не може се ни замислити данас једна савремена градска општина да у борби за регулисањем тржишних односа и обарањем превисоких цена не прибегне оснивању својих сопствених предузећа за продукцију и продају животних намирница и основних потреба свога грађанства. Пре свију апровизационо - комуналних установа и изнад свију по својој прешности и важности долазе — низ установа за производњу хлеба. Од житног зрна до лерифериских продавница хлеба, све то улази у домен муниципалистичког рада: силоси, магацини, млинови, хигијенске машинске пекарнице и продавнице хлеба. Службеном анкетом Београдске општине утврђено .је, да су 96% од свих београдских хлебарница хигијенски потпуно неисправне, да оне претстављају најблаже речено, легло прљавштине и заразе, као и да је и хигијенска и квалитативна и естетска вредност њиховог хлеба испод сваке сношљивости. У својим многобројним обиласцима наших градова утврдили смо у многим теренским проучавањима исто такво стање, понегде још и црње, нарочито у мањим провинцијским градовима Јужне Србије. Сме ли онда да се задржи и даље овај застарели и преживели систем хлебне продукције, и да се преко њега нагнају широке масе грађанства да једу нездрав, нехигијенски и прескуп хлеб, или је дужност свих градских општина, да својом муниципалистичком акцијом подигну хигијенске машинске хлебарнице, пруже грађанству здрав и јевтин хлеб, и онемогуће му даље да буде сведок језивих слика, које пружа социјална патологија нашег пекарског заната?! Ми смо у једној својој књизи о социјалним проблемима наших градова рачунским фактима доказали, да је хлеб у нашим градовима прескуп (за преко 20% више него што би смело да буде), а пре два-три месеца даљим званичним проучавањем овога основног социјалног проблема утврдили смо, да су на пр. грађани Београда и Загреба дали за хлеб