Општинске новине

А. Б. Херенда

Незапосленост у Београду

Незапосленост радништва, као неминовна и социјално свакако најтежа последида кризе, погодила је на првом месту и у најјачој мери индустриске земље. Милиони беспослених, безнадежне војске очајника, су страховите последице једног система .привредних односа, који преживљује врло тешке часове на раскрсници два схватања: с једне стране система слободне производње и слободне трговине, а с друге стране система социјалне производње и социјалне поделе добити. Аграрне земље су много мање погођене беспослицом него ли индустријске. Док је у индустријским земљама, услед опадања производње, радник остао без посла, дакле без икакве зараде и без икаквих сретстава, осем оних које му даје социјална милостиња, у аграрним земљама беспослица није могла да се осети ни из далека у толикој мери. Састављене у претежној већини од сељака, малих поседника и малих произвођача, аграрне земље нису дале војске беспослених. Оне су осетиле реперкусију у осиромашењу свог становништва, услед великог пада цена аграрних производа. Али, осиромашење и беспослица ипак није једно исто. Јер, док с једне стране стоје гомиле оних, који немају ни најосновнијих сретстава за живот, с друге стране се сретства за живот становништва само ограничавају у мањој или већој мери, снижавајући стандард живота, али остављајући ипак могућност егзистенције. Наша земља, у овој општој привредној депресији, има ипак ту срећнију околност, што је аграрна. И код нас, узевши целу државу уопште, незпосленост је много мањи општи проблем, него ли на пр. у Америци, Енглеској, Немачкој, Аустрији, Чехословачкој, Француској итд. Али, ово не значи да и код нас не постоји потреба, да се питању незапослености посвети највећа социјална пажња. Ма да питање незапослености не постоји на селу, тј. на великој већини територије и међу великом већином становништва наше земље, ипак у већим градовима, где се сконцентрисала наша индустрија, а поред ње и главни део трговине и лепо развијеног занатства, незапосленост се осетила врло јако и у свим својим тешким последицама. Београд, као највише насељен град, осетио је последице незапослености највише.

Да би имали тачну претставу о стању незапослености у Београду, потребно је да претходно рашчланимо привредну структуру његовог становништва. Београд има 240.000 становника (стари атар по последњем попису Државне статистике од 31 марта 1931 г. у тачној пописнај цифри 238.775 становника). Од тога укупног броја становништва учествује у привређивању, према општинском попису од 1929 године, 47.9%, или у апсолутној цифри око 115.0000. Преостали проценат од 52.1% отпада на децу, немоћне и неспособне за привређивање. Дакле, скоро половина Београђана при•вређује, у ком било виду. То је велика и тако рећи абнормална цифра. Јер, као нормална породица узима се породица од 4 члана (муж, жена, двоје деце). Нормално економско стање захтевало би да само један члан породице привређује (обично муж) и својим приходима издржава остала 3 члана. Факат, да у Београду учествује у привређивању скоро сваки други становник показује већ сам по себи очигледно, да економске прилике Београђана нису најбоље и да је у једној просечној породици (од 4 члана) поред мужа, принуђен да привређује директно још један члан, тј. жена, или једно дете. Заиста, група економски јаких становника Београда је врло мала. Укључујући ту трговце, индустријалце, самосталне привреднике и сопственике разних предузећа, самосталне лекаре, адвокате, више бирократе, разне слободне професије и рентијере, та група обухвата свега око 11.000 грађана. То би износило 9,5% свих лица која привређују. Али кад се узме у обзир да данас има велики број и трговаца, и привредника, и ЈЈекара, и адвоката, и слободних професионисНа, који су, услед слабих зарада, јако осиромашени и готово пролетаризирани, онда се број Л економоско јаких грађана не може цен{ГИ више од просечно 7.000, што износи свега око 6%. У Београду је концентрисан један добар део наше индустрије, велики део трговине и занатства. Услед тога, у демографско привредном погледу београдско становништво пружа сасвим друкчију слику него ли становништво у унутрашњости. У Београду има