Општинске новине

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 827

ских, нарочито када је градска општина велика, представљају једно шаренило интереса, економских и социјалних тежњи, комуналнополитичких концепција и друго. Управљање управним подручјима толико хетерогеним спада у најтеже управне задатке. С обзиром на ове тешкоће, а у деловима државе где су срески начелници вршили општу управу у граду, већ пре ступања на снагу закона о градским општинама покушавано је, да се ти послови пренесу на државну месну полицију кој.а постоји у граду. Солуција је имала ту добру страну, што се подручје државне меске полиције, у главноме, поклапа са градским атаром. У свему осталом солуција је могла бити задовољива само за моменат, па и то још само привидно. Где год је то могуће, полиција се одваја од управе зато, јер су методе рада полиције управо супротне оннма, којима се при своме раду служи управа. Полиција ограничава слободу грађанима у јавном интересу, док управа крчи пуг за слободни развитак свију конструктивних снага народних. Нема веће несреће но кад се ови методи помешају, тј. кад управа свој задатак схвати полицијски, а полиција се баци на стварање позитивних вредности, на економску организацију, социјализацију и просвећивање народа. Враћање послова опште управе полицији значило би жртвовати неспорне користи које су потекле од раздружења тих послова. Трећи разлог за пројектовано уређење је био политичке природе. Учествовање лаичког елемента у државној управи има две добре стране. Сталним и непосредним контактом са народом, струка добија потребних импулса и остаје сачувана од мудрости зелених столова. Што је број почасних служби у државној управи већи, управа је животу ближа. Друга добра страна је у томе, што је учествовање грађанина у државној управи за њега једна политичка школа која га учи за сваку своју одлуку у јавном раду сносити и одговорност пред јавношћу. А са одговорношћу, не само моралном, већ и материјалном, по себи дођу и одговарајућа конструктивна расположења. Као што се у парламенту опозиција умери и умири, чим дође на власт, тако и у општини. И поред свих тих разлога, узакоњен је тип града са ограниченом надлежношћу по пословима опште управе. Није прихваћени тип града са пуном надлежношћу опште управне власти првога степена какав је -постојао на северу и западу, нити тип града који врши послове опште управе у обиму у коме их врше и сеоске општине какав је постојао у Србији. До компромисног решења је дошло под силом прилика. У реду градова наведених у § 2 Закона о градским општинама има мањих и још мањих

градова, за које би преузимање пуне надлежности среског начелника заиста значило несразмеран терет, и то због њихових изузетних прилика. Прво, немају квалификовано чиновништво, а друго, њихова подручја су по површини и броју становништва толико мала да нема рачуна да би се за њих установила посебна општа управна институција првога степена. Срез има своје оправдање тек од једне одређене границе на више. Пошто се хтело, да и мањи па чак и најмањи градови улазе у ред градова у смислу Закона о градским општинама, изједначење градова није се могло извршити у правцу постојећих више развијених градова, већ се је морало извршити у правцу оних малих и најмањих. Моје мишљење је, да овакво уређење не може бити дефинитивно. Брзи развитак наших већих градова принудиће нас, да у ближој или даљој будућности или отступимо од јединственог типа града и предвидимо више врста градова, или појам град у смислу Закона о градским општинама ограничимо на веће центре. * Главно питање градских финансија, тј. питање градских фискалних извора, у Закону о градским општинама није могло бити решено из основа, јер би то премашило његов оквир. Питање како ће општина поред државе, бановине, разних комора и томе слично моћи да подмирује своје финансијске погребе, а да се пореска снага ипак не преоптерети, да ли ће јој држава уступити унапр|ед одређену тангенту тшреских ;прихода који би текли искључиво у државне благајне, или ће јој уступити одређене пореске изворе на искључиву употребу, не може бити решено пре но што не буде изнова решено питање самоуправних финансија уопште. У погледу бановина подела финансијских извора у неколико је изведена §§ 61 до 66 Закона о банској управи, Законом о државној трошарини, Правилником за извршење одредаба о бановинској трошарини од 9 јула 1930 год., Уредбом о извођењу јавних радова од 22 новембра 1933 године и друго, и то по једном комбинованом систему-прирезивања, опорезивања пореских објеката самосталним бановинским порезима упоредо са државним, и искључивог искоришћавања одређених пореских извора. Овај систем не задовољава, и то не само због своје недоследности, већ и због тога што му недостаје потребна сталност, која једина омогућује планско газдовање. Са општинама и градовима ствар је још гора. Ту не постоје ни начелне одредбе; једно од најактуалнијих питања општинских и градских газдовања регулисано је прописима у којима се о општини и граду говори само узгред, без намере да се предмет исцрпи.