Општинске новине

Стр. 828

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Систем дозначивања одређене тангенте пореза које би искључиво убирала држава, с тим, да се самоуправе одрекну и приреза и самосталног пореза, код нас нема много изгледа на остварење, ма да је оправдао наде које су стављене у њега у државама које су га увеле, нпр. Аустријска Република. Више изгледа на остварење има систем додељивања пореских извора на искључиву употребу. Само да ли ће се код овог система претходно морати решити шкакљиво питање, да ли је, и који порез подесан да служи искључиво држави, или је пак такав, да се на њега могу ударати и прирези, или најзад, има све услове да буде самосталан градски порез! Потрошачки порези нпр. који утичу на трошкове производње и, следствено, условљавају и способност конкуренције, треба да су у целом царинском подручју једнаки, према чему су они и одлично подесни за искључиво државни порез. На доходарину не би требало ударати прирез јер показује пракса, да велике разлике у прирезу на доходарину проузрокују ! ;отсељавање мобилног становништва из општина са високим прирезима на такав порез. Но, доходарина није подесна ни за самосталан градски порез, јер је мање више случајно, где они богати појединци седе којима приходи притичу са великих територијалних подручја, док је подела њихових доходака на више општина код прогресивног опорезивања иешко изводљива. Насупрот томе, земљарина и кућарина имају све услове за самосталне општинске порезе, јер је заслуга општине, да земљишна и кућна рента расту; њих и није могуће пренети ,из места у место. Што искључиво општинама треба оставити порезе на забаве, транспорт и културу, има свој разлог у већој могућности контроле. Разлог је чисто техничке природе. * Најзад, реч две још и о надзору државне управе над градом. Речено је већ, да се овде сукобљавају два супротна настојања: настојање комуне за што слободнијим животом, и настојање државе да њен надзор над комуном буде што далекосежнији. Да се ова два настојања уравнотеже, основни је задатак сваког закона о општинама који може бити решен само у духу времена, према владајућим схватањима односа државе према општини, а никако не догматички, једанпут за свагда. Полицијска држава прошлог века није дала, да се јавноправне корпорације развијају самостално, да живе по начелу самоодлучивања и да у границама свога делокруга сносе и одговорност за свој рад. Она их је нодила и упућивала, захватајући својим надзором све њихове животне манифестације, све њихово економско, културно и социјално стварање. Она је сарађивала са њима, а по

♦ потреби је и радила уместо њих. Над њима је вршена власт слична старатељској, па се према томе и говори о туторству полицијске државе над јавноправним корпорацијама. Против оваквог начина вршења надзора, код најистакнутије врсте јавноправних корпорација, тј. код општина, појавила се тежња за самоуправом, тј. за већом самосталношћу припадника општине и њихових изабраних заступника према држави. Тражило се проширење делокруга општине и ограничење права надзора државе. Док код осталих јавноправних корпорација борба за самоуправу није узела ширег маха, код општина она је постигла општу актуалност, јер је свако повећање слободе делатности у општини значило и повећање политичких слобода уопште. Самоуправу као начело остварила је тек правна држава, и то заједно са начелом законитости управе, за разлику од управе зависне од владаоца, и начелом управносудске контроле управних аката, за разлику од контроле искључиво путем парламента и врховног рачунског суда. Ова три начела остварена су у заједници, јер се међусобно условљавају. Начело самоуправе је остварено тиме, што је општини признат карактер правног лица јавнога права, тј. признато јој је право на вршење управе V границама закона, што се до тада сматрало само дужношћу. Да би општина у томе своме праву била и заштићена, према начелу законитости управе вршење државног надзора рсгулисано је законом, и то тако, да ван законских граница држава не може да се меша у самостални живот општине; она може да интервенише једино у случајевима, који су у закону предвиђени, као и на начин који је тамо прописан. Овим је изражена и она по самоуправу толико значајна основна мисао, да се надзорна власт при вршењу надзора има ограничити на сачување права, недирајући у сферу слободне оцене. Поступање противно овоме, значило би повреду једног субјектизног права јавноправне природе актом власти, тј. административни спор чије се решавање поверава органу који је од управе независан (начело управно судске контроле управних аката). Зависи од позитивних прописа, да ли се, и у колико одступа од тих начела, нарочито да ли се општина V одређеним случајевима искључује од управносудске заштите, као и да ли се надзорној власти у одређеним случајевима даје право да цени и целисходност рада општинских органа, а не само његову законитост. Овај проблем наш Је законодавац, у главноме, решио у духу правне државе. У начелу, државна власт је и код нас само чувар законитости рада градских општина; она оц-