Општинске новине

Дим. Ј. Стојановић

Проблеми дечје заштите у Веограду (5)

Сиромашна школска деца у многоме оскудевају и у одећи и обући, нарочито у јесење и зимско доба. Ову потребу у миогоме подмирују разне хумане институције, свака на своју руку и по своме нахођењу. Тако, скоро све основне школе у Београду имају фондове за одевање сиромашне деце, и они према својим средствима то чине обично за Божићне празнике. Према подацима, којима располажемо, рачуна се да су фондови у прошлој години оденули 1512 ђака. Ови фондови осн. школа имају као стални капитал суму од око 1,600.500.— динара. Сем тога сви фондови скупљају и нарочите прилоге ради одевања деце; а и Општина помаже сваке године све фондове са по којом хиљадом динара. Али је њихово настојање ипак недовољно. Други вредан чинилац у одевању ђака основних школа јесте Савез хуманих друштава, чија поједина кафанска друштва самостално, свако у своме реону, одева ђаке. Ових друштава има око 50, која припадају Савезу. Она су од како постоје оденула око 7.500 деце. Одбор госпођа за помагање железничарске сиротне деце такође у великој мери извоци одевање деце железничара. У одевању деце, па и у њиховој исхрани, учествују и појединци, филантропи, од којих је нашознатији г. Савић сопственик ,,Конкордије". Тако се ипак постиже један завидан резултат у одевању деце—ђака, који морају бити ван куће много више, него ли мала деца и морају бити на пољу без обзира на временске прилике. Али свакојако био би много бољи и већи ефекат, кад би се добра воља и материјална средства свих чинилаца, који суделују у одевању деце, ујединила, или бар координирала преко једне установе, или реонски по основним школама, а по једном утврђеном плану. Тако би се и правичније, и економичније, и једнообразније и без злоупотреба могло да изврши снабдевање оделом сиромашних ђака. Рад на уједињавању средстава требало би да предузме Централни уред као најпозванији за заштиту и помагање деце.

Поред све помоћи које се ђацима београдских основних школа указују у храни и оделу, ипак велика сиромаштина која резултира рђавом исхраном и слабим одевањем даје велики број ђака малокрвних и тешким болестима оклоних. Ово стање помажу и прилике становања, јер док сиромашнији становници станују по ниским, влажним и тескобним периферијским становима, дотле они у центру станују у мрачним, без сунца и без ваздуха, касарнским становима великих зграда, нехигијенски зиданих. А без светлости, ваздуха и добре хране и др. хигијенских услова не могу да живе и напредују ни одрасли људи, а још мање могу деца нежног организма, који тек треба да се развија и јача. А, као што се види, услови за дечји развитак су врло рђави и према томе није ништа изненађујуће, што има у београдским школама тако велики број малокрвне деце и деце која на чаеовима падају у несвест. Да би се тој деци повратила и накнадила изгубљена снага и да би стекла резерву и способност за напорни рад у школи у идућој години и за отпор противу рђавих хигијенских прилика, организују се са више страна феријална опоравилишта, летовалишта за децу од 7—12 година. У њима деца, ђаци проводе месец-два у слободно.ј природи, на сунцу и ваздуху, уз добру и обилну храну и уз друге хигијенске погодности. Ова је мера показала врло добре резултате и у томе правцу се рад све више развија. Први пионир за летовање београдске деце у слободној природи било је Друштво за чување народног здравља. Оно је још пре ратова, уз издашну помоћ Краља Петра, организовало летњиковац у Кошутњаку. Тај се летњиковац и сада сваког школског ферија искоришћује под управом Варошког одбора Црвеног крста. У овом летњиковцу деца проводе дневно време, а увече се враћају својој кући. Ово је најједноставнији и најјевтинији начин извођења деце на опоравак. Оваквих летњиковаца могло би бити у околини Београда више, кад би се у томе правцу повела живља акција.