Општинске новине

Стр. 134

БЕОГ РАДСКЕ НОВИНЕ

љења, до аутодафса и до ломача, — Јевреји тражаху кут. И неки од њих нађоше прибежиште овде, у Београду, на обали Дунава. Шћућуриле су се уплашене чатрље јеврејског гета уз меланхоличну и вечну грандиозност Дунава... Јеврејин је у борби свакидашњице развијао свој смисао за конкретно. Практичан је, а његов оштри и рационалистички дух кад и кад, као с неком радошћу, поништава и оне мистерије без којих би постојала само једна материјализација. Па, ипак, Јеврејин носи једну своју капелу у својој души. И кад год уђе у мир своје капеле, он осећа везу, неразлучну везу са свима мртвим Јеврејима. Открива тада себи да је раса јеврејска вечна. У старој београдској јеврејској мали беше много топлине за Србију и много побожности. Мир и вечност Дунава чинише јеврејску капелу још побожнијом, свечанијом. У души Јеврејина, чији бистри дух прелази радо у рационализацију, има много сентименталности. У својој религиозности Јеврејин је поносан на стару славу 1 , а у томе поносу скрива се једна сета. Тонове ове сете у нашој јеврејској мали појачаваше резигнација Дунава. Јеврејска мала, јеврејски гето крај Дунава, а у гету млади Леон Коен почиње да сања свој сликарски сан. Он слуша у старој и трошној синагози библијске мотиве и мами га вечност Дунава. Као дечко, Леон Коен је стално блудео дунавском обалом. Беше хипнотисан вечно лепом водом Дунава. И још тада, у раном детињству, он је носио у души једну мистику која ће од њега начинити сликарског песника Харона, превозиоца мртвих душа. Омамила га је вечност још док беше дете и појмљиво је што ће он доцније сликати Вечитог Јуду и што ће, дајући томе немирном луталу фигуру старозаветника, болети сву трагедију јеврејства и што ће се веселити на свој вечности лепоте. На свима Коеновим сликама је вечност лепоте. Јеврејин од расе, Леон Коен беше истодобно и ватрени верник тадашње Србије. Србијанском патриотизму га је учио и његов брат, сјајни човек Давид, који је своју неизмерну љубав према Србији запечатио мученичком смрћу у Нишу за време окупације. Син расе чији су пророци, ридајући над разореним Јерусалимом, гневно претили силовитом одмаздом свима непријатељима јеврејске глорије и стеновито веровали у васкрс старе јеврејске моћи, — Леон Коен је откривао и снагу народа чији су рапсоди, псвајуКи Косовску катастрофу и запевајући над њом, жудели националну слободу и силу националне државе. Ово сањало је носило у себи и онај смисао, онај нагон старозаветника, да спонтано налази трагичне моменте. Коен има смисла и за сцену. Воли динамику. Он је, на пример, слиКарски претставио сцену у Хамлету, када глумци својом игром успевају да савест уједе Хамлетову мајку и Хамлетовог родоскрвног очуха. Давид је Леону читао монографију Чедомиља Мијатовића о Деспоту Ђурђу Бранковићу. То је још увек најбоље дело наше истоирографије. Мијатовић је врло много ушао у психологију овога трагичног човека и владара. Романтика је бранила нашем заслужном академику, да до краја продре у биће ствари. Мијатовић је, пишући свога Ђурђа, и недовољно психолошки одЕа ;'ао човека од државника и државника об-

јашњавао на начин који одговара идеалистичким склоностима једног романтичарског Култа наше историје. Том култу се Мијатовић учио још из малена. Рођен у једном фрушкогорском селу, он се од фрушкогорских манастира учио поезији нашега прошлог господства и заласка наше државне славе. Мијатовић беше и даровит песник: његов Деспот је необично жива драмска личност. И врло сугестивна за једну природу као што беше Леонова. Нико не може да заустави точак наше средњевековне историје: она се, старозаветно градобитна, окренула против нас и наше славе. Биће разорен скоро и наш Јерусалим, јер наш Деспот грли, припија уза се два ослепљена сина. Два ослепљена Деспотова сина, два скрхана крила нашега орла, два поломљена стуба нашег Јерусалимског храма, и, под утицајем Библије и дела Мијатовићевог, пред Леоном Коеном уздиже се џиновски трагична фигура седог нам Деспота. Личи Старац на пророка, кога је, некривог, сустигло његово праведно и страсно проклишање свих кривих Сликар Јосифовог сна, Леон Коен је целог свог века сневао свој сликарски сан. Тек у своме будном сну боја осећао је он потпуно себе. И у себи васцелу васиону. Бацио је на платно вечност, а његова симфонија боја, то је у исто време и природа по себи и једна дубока сликарска илузија. Уметност Леона Коена показује да се природа и уметност у часу уметничког стварања условљавају. Јосифов сан садржи многс изванредне моменте. Јосифово тело је тело дечка. И тај Коенов дечак само потсећа на Леонардовог Претечу, јер би се могло рећи да је Лсонардо тело Јованово поженскарио исто онолико Колико је Рафаел поженскарио физиономију младића на свом чувеном портрету младог човека. Коенов дечак је, као што је тачно приметио један добар анализатор Коенове уметности, род Праксителесовом Еросу. Млади Јосиф снива: отац, као сунце, мати као месец, и браћа, као звезде, јављају се блаженом младићу. Слика је прворедна и по колориту и по композицији. Она је и сан и стварност. Има у њој меого и фантомског и животно истинитог. Коен је генијалан и по томе што је решио проблем фамилр:је. Свака личност на тој слици је јединКа, а, опет, све јединке, нарочито својим физиономијама, изражавају оно што од њих ствара групу исте крви. Оно, на шта бих хтео да зауставим вашу пажњу, то је мајка Јосифова. У тој мајци, која се наднела над сином што спава дечачки здравим сном, дао је Леон Коен једну необичну Мадону. На њеном лицу су још јаКи трагови дивне жене, али је та жена, за разлику од Рафаелових мадона, сва жена и у исто време и сва мајка. Сва брига материнсжа и сва материнска нежност. Рафаелова мадона је декоративна и оставља утисак непрекидно младе а неспиритуелне жене. Њена лепота је нема и ова ће увек бити таква, таква иста. Јосифова мајКа је жива, говори њена душа, и Јосифова мајка, ако се загледамо у њу, пред нашим очима, на неки начин, стари. Она остаје дивна, бајна жена, али се гледалац све више уверава да ће и она остарити као што све мајке постају старице. Први учитељ Коенов беше Ђока Миловановић, један добар наш сликар, Који је, нажалост, мало стварао.