Општинске новине

Стр. 216

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

ра поставити на нову основу. Брига за људе „социјално слабе" који не могу, из ма какаквог разлога, сами за себе и за своје породице да се брину, престаје да буде пуким манифестом милосрђа богатих и ситих према сиромашним и гладним, него постаје дужност целог државног и друштвеног уређења према оном његовом делу, којему судбина није досудила најпотребније људско благостање. Прави човек мора бити свестан, да је целим својим животом везан везама солидарности са осталим друштвом. Мора схваћати да је за сва доброчинства, која прима од друштва у којем живи, дужан одмену, коју друштву може пружити једино својим! радом и свој|им жртвама у корист целине. Ове своје дужности према целини морамо бити тим више свесни кад узмемо у обзир, да највећи део људске беде и патње долази у данашњем друштвеном уређењу без кривице оних, који је подносе. Сетимо се огромних маса незапосленог радништва, које је жртва привредне кризе, а само је ничим није проузроковало Потпуна примена социјал-демократских принципа значила би, заправо, допуњавање данашње формалне, политичке демократије, демократијом привредном и социјалном т. ј. у првом реду привредну и социјалну једнакост чланова људскога друштва. А све док не дође до победе тога идеала социјалне правичности, не преостаје нам ништа друго, него ангажовати све снаге, које има демократско друштво, да се одстране тешке последице данашњег привреддог хаоса. Ако не можемо да одстранимо савремену анархију у привреди, која је неминовна последица оболелог капиталистичког колоса, морамо барем одстрањивати беду и патњу, које проузрокује ова анархија. Привредни егоизам мора овако бити барем делимично изравнат систематском и неуморном социјалном бригом, која данас, пре свега, долази у помоћ жртвама капиталистичке привреде, која се у основи противи нашим гледиштима,. Вероватно ће увек бити појединаца, који ће се и при бољем, правичнијем уређењу друштвене привреде осетити, могуће и својом властитом грешком, у беди и патњи. Помагати да се ублажи ова беда основна је дужност осталих, пошто је вредност човека вечна и стварно највеће мерило демократског рада за друштвену целину.

Овде желим да завршим ову своју мисао са једним цитатом из одличног дела ,,Наши социјални проблеми", дела вашег социјалног писца г. Слободана Видаковића, који, као идеолог, данас успешно води комуналносоцијалну акцију и сарадњу Свесловенских градова и њиховог Савеза. У његовој књизи, која својом вредношћу чини част словенској социјалној књижевности, а његова дела ми радо читамо, јер преко њих најбоље у Чехословачкој упознајемо ваше социјалне проблеме — г. Видаковић подвлачи: „Социјална политика, која ублажује овај вихор беде и јада, који фијуче над главом патничког човечанства, заслужује да је са дубоким пијететом поздраве и најекстремније присталица класне борбе, као и најубеђенији конзерватори данашњег друштва". „Јер, зар има смисла живети у глибу и чекати боље дане, који ће доћи. Зар свака утрта суза са ока погаженог човечанског рода не значи један корак ближе ка пуној победи његовог економског ослобођења?! Зато је борба за решење дечјег питања, за сузбијање скупоће, за боље услове рада, за хигијенске станове и радионице, за бољу 'награду економски слабим друштвеним редовима, за општу асанацију, за културан и еугенички препорођај града и села — социјално напредна, а не социјално реакционарна. Она није издаја прогреса, него стимулатор његов". „Социјална ће политика умањити непотребне потресе, ублажити многи социјални јад, довести нас до културне и привредне ренесансе, асанирати услове живота радних, стваралачких маса и наше деце, и подићи општи стандард нашег живота, да би тако били бар што год ближи сунцу и светлости!" Дубока је то истина, коју овако тачно и лепо подвлачи г. Видаковић. Права социјална политика — то је основни постулат социјалне и економске правичности будућег друштва, које нам снажно и незадржљиво корача у сусрет. Данашње социјално старање претставља регенеративно мисионарство нове културе људскога рода. Сваки појединац и свака друштвена целина пише својим радом и учешћем у области социјална старања суд над самим собом. Тај ће суд изрећи будућност и над нама. Он је у нашим рукама...

)