Општинске новине

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 305

њем, у нехигијенским становима, у алкохоличарској или неморалној средини итд. 4) Усвајање система т.зв. отворене дечје заштите и упућивање сиромашне, као и болешљиве градске деце у слободне дечје колоније, које стварати по могућству у шумовитим климатским пределима. За дечје сеоске колоније да се усвоји систем груписаних колонија под директном заштитом дечјег лекара и градских сестара, односно дечјих градских уреда. Спорадично и неконтролисано смештање градске деце у сеоске породице није за препоруку ни из хигијенских, ни из васпитних разлога, јер је самообмана буржоаске социјалне педагогије, да се сиромашно градско, радничко дете може вратити земљи и плугу. Дечјем се питању морају посветити бескрајно већи морални и материјални ефекти него на пр. заштити стараца, којој данас већина наших градова обраћа два пута већу пажњу него дечјој заштити! 5) Стварање неопходних дечјих установа као, на пример, дечјих прихватишта, склоништа, корекционих завода, школа на ваздуху, домова за одојчад и матере, обданишта за малу децу, саветовалишта за трудне жене, домова и школа за дефектну децу и децу морално угрожену, породичних саветовалишта, „дечјих јасли", дечјих и градских забавишта, школских кухиња, трпезарија, игралишта, бесплатних дечјих плажа са терасама зз сунчање, опоравилишта, климатских места, феријалних дечјих колонија итд. итд. 6) Исто тако неопходно је подизање што већег броја дечјих диспанзера, болница и санаторијума за туберкулозну децу,. школских поликлиника, као и покретних зубних клиника. Крајње је време да се приступи подизању дечје болнице у Београду. Према бројности дечјих оболења, потребно је само за београдску децу око 1200 болничких постеља;, рачунајући ту заразне, туберкулозне, хируршке и опште унутрашње болести. Међутим, по извештају г. До. Милана Петровића, у свима болничким дечшм одељењима у нашим градовима, ми имамо укупно 250 дечјих болничких постеља. Зар то није више него друнггвени грех?!... Комунално старање над децом има да отпочне од самог почетка мајчине трудноће. Тога ради, за све недовољно материјално обезбеђене мајке градске су општине дужне да воде бригу: 1) Да оне добијају јачу храну, нарочито увећане оброке снажног и бесплатно дељеног млека, као и да им се што више смањују часови дневног рада, ако су оне запослене у привреди; 2) Због смањивања радних часова, па према томе и смањивања зараде, да им се раз-

лика исплаћује у виду комуналне новчане помоћи; 3) Да се припреми унапред и организује при градским дечјим уредима дојиљска служба као најбоља и најприроднија у физичком одгоју одојчади; 4) Да се отвори установа комуналних одељака за дистрибуцију дечјег рубља за сиромашне мајке... Друга значајна фаза у развићу детета, којој градска општина такође мора да посвети пуну пажњу, јесте период кад дете ступи у основну школу, па док не изађе из ње. Проучавајући социјална питања ми смо проучили неколико држава у Средњој Европи и на Балкану, и нигде нисмо наишли на један социјално савремен систем основне наставе. При том, у већини држава, а нарочито у Југославији, градске основне и др. школе 85% су нехигијенске, пресићене прашином, недовољно зрачне, загушљиве, у апсолутној већини касарнског типа. Деца су збијена у нехигијенске учионице, и ту се држе по неколико часова дневно. Излети су оглашени за луксуз; гимнастика за беспослицу. Под таквим околностима није ни чудо што су наше градске школе постале расадници свих могућих болештина, од туберкулозе до скабиеса. Школска су купатила и баззни у нашим варошким школама беле вране, а о зимским вештачким сунчалшптима нико и не сања. Такав систем изградње градских основних школа мора да буде одмах одбачен... Најкритичнији период у животу градске деце, то је период од 10—14 године старости, кад сиромашно дете завршава основну школу, а не полази на занат, пошто се тамо не прима пре навршене 14 године. За те четири судбоносне године дете је препуштено градској улици, која уништи све штогод је школа дала и од дечје душе ствара најнешће моралне развалине. Овај критични период мора да буде предмет нарочитог старања градских општина, а за које н. пр. Београдска општина још ништа није урадила. Морају се стварати погодне просветно-привредне институције, које ће ту децу одвајати од градске улице и за те 4 године припремити их за корисне позиве у животу. Ако би се дотле извела коренита реформа нашег преживелог наставно-просветног програма — где градови треба такође преко свога Савеза градова да кажу пресудну реч — онда би ова велика социјална дужност отпала од градских општина, јер би се ове четири године апсорбовале продуктивним привреднозанатским и просветним радом и обуком, која не би престајала баш онда кад је деци најпотребнија. Али, док то не буде, морају се од стране општинских уреда за заштиту деце оснивати н. пр. школе за избор занимања, са лаким програмом и ручним радом, и сва та де-