Општинске новине

Стр. 352

БЕОГ РАДСКЕ НОВИНЕ

једно! . ,чака у мајсторски третираној ораховини („Младост"), један класично једри „Уморни борац" у пола лежећем ставу и дивна, микеланџеловски надахнута ефебска фигура „Борба". Фрањо Кршинић изложио је изванредно племенито и језгровито моделисану лежећу женску фиГ УРУ „Сећање" и богато и виртуозно компоновани високи рељеф „Рибари" (обе ствари у бронзи), Петар Палавичини две дражесне женске фигуре средње величине („Жена" и „Девојка са зделом'') у елегантно обрађеном белом далматинском к.амсну, а Ристо Стијовић неколико портрета у бронзи и мермеру и један барељеф у дрвету, међу којима се истиче снажно окарактерисана импозантна велика биста маршала Франше д' Епереа. Душан Јовановић који је тек овом приликом дебитирао и пред нашом широм јавношћу, показао се као уметник од дубоке и фине вајарске осећајности, велике културе и савршене технике. Његова убава, поетична млада „Мадона" (биста у белом мермеру), једно племенито наго девојачко тело („У хладу", такође бели мермер) и она јунонски ведра и монументална велика „Женска глава" спадају у најлепше пластике целе ове изложбе. Међу зналачким бронзама Сретена Стојановића најуспелије су: Плакета са строгим портретом Бана Станишића и грацкозна статуета „Жена". ©ранцо Горше дао је широко и експресионистички рађену „Главу боксера", деликатно схваћену и исте-

сану групу „Психа" и једну мало здепасту, али интересантну „Женску фигуру" у црно-белом мермеру, Лојзе Долинар две солидно постављене ренесански архаизиране скулптуре („Студија помрета", „Пластика за фонтану"), Хинко Јун неволико мало манирских (мале главе на гломазно набреклим телима) али добро вајарски решених женских фигура у посребреној бронзи („Лежећи акт", „Купачица" и др.), Тине Кос модерно стилизоване, упрошћене кипове у дрвету „Смучар", „Радник" и „Сељанка", и једну прилично академску „Мајку" у гипсу, Франце Краљ један низ вешто и укусно изведених теракота („Жена са врчем", „Женр са скрштеним рукама" и др.), Иво Кердић целу једну колекцију медаља и плакета дискретног укуса и рада, Михаило Томић један, технички, занимљив рељеф у бојадисаном дрвету („Берба") и две скулптуре у гипсу („Девојка", „Пастир"), Живорад Михајловић једну ;;Фигурину" (врло слабу) и једну главу, а Светомир Почек такође један портре. Као далеко најјачи, најживљи и најинтересантнији међу млађим вајарима показале су се две даме: Нада Пајнић која је већ на лањској Пролетњој изложби скренула била на себе пажњу, а сада са једним веома смело, зналачки и грациозно стилизованим женским ликом („Торзо") потврдила нашу веру у њен свежи, симпатични талент — и Дарослава Поповић-Вијоровић која се двема живо, пастозно моделисаним и изразитим „Главама" (мушка и женска) оверила као један скулптор од расе.

ИзлоЉба Стојана Аралице

На овој својој последњој изложби Аралица се показао — и фигуративно и дословно узевши — у новој боји. Његов коу\орит постао је светлији, сунчанијр!, радоснији, његова техника малања шира, слободнија, а истовремено и деликатнија. Пре неколико година, на његовој претпоследњој изложби, махом су још преовлађивала платна држана у неком више тамном, иако, свакако, топлом и пастозном тону, из којег је само овде-онде коеснуо неки пикантни шарени блесак, металични сјај неких крљушти, заслепљиве сунчане варнице распаљене на свили, брокату, тесаном стаклу или неком драгом камењу и слично; сада се то каприциозно цаклење и светлуцање претворило, разлило у један топли и сонорни р1ејп а!г У коме нам уметник приказује жарке и бујне далматинске пределе, свеже зелене француске пејзаже и мотиве из Лике, бујне, цветне баште уочене каткад кроз широм отворен прозор, оживљене понегде и неком витком — увек истом — женском фигуром која се појављује после и у светлом ентрјеру, у атељеу, како чита, пише или сређује неко лишће, салату... Има онда и неколико финих мртвих природа са цвећем, са као паперје лаким и жарким мимозама, пурпурним лалама у блиставој стакленој вази или неким једрим, меко бојадисаним јабукама и бананама, најзад и два три портрета. Све је

то дато, намалано са једном зналачком хитрином, лакоћом и деликатношћу, са једним лирским и чулним уживањем у боји, готово импресионистичкИ;, али тај импресионизам прекаљен је модерним слимарским искуством и једним сензибилитетом који тежи за изразитим и за конструкцијом. То се види, на пр. одмах у оном интересантном портрету ,Р. Драинца чији широки румено-љубичасти потези кичице не делују само колористички, већ дају и једну пластичну фигурацију и један фино уочен карактер. Тај исти принцип или примена колоризма опажа се, иако можда не толико непосредно, и у осталим радовима Аралице; у његовим фигуралним сликама, пејзажима и мртвим природама, чији је дубљи смисао и вредност, већином, такође баш у таквом смишљеном формалном решавању и унутрашњој реализацији њиховог предмета. Карактеристичне су, нарочито, у том погледу његове слике: „Мотив из Лике (6. и 13.)", Мотив из Далмације (8. 10. 14. и 19.)", „Жена на прозору", „У врту; Мотив из Ст. Тропеза", „Мотив из Каста", „Мимоза; „Поргре", „Мртва природа, цвеће" и „У атељеу" (35.) у којима се снажно и привлачно афирмира нова сликарска визија Стојана Аралице. Тодор Манојловић