Општинске новине

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ до тога узрока за које нису одговорни само грађани! I престонице. На првом месту спада одговорност на уметнике који нису свесни потребе једне престонице, ма које престонице, да предњачи у уметности. Та свест је тако слабо развијена код београдских уметника да је главна одлика јесењих изложаба београдских уметника осуство београдских уметника. Још једна грешка београдских уметника је слабо интересован>е за сам живописачки изглед наше престонице. Постављен на ушћу двеју великих река, са својом дугом славном и крвавом историјом, са мешавином старе балканске и најсавременије архитектуре, са својом ванредном околином, Београд свакако заслужује више пажн>е но што му дају његови уметници. На другом месту је начин организовања ових приредаба. Мора се једаред учинити разлика између пријатеља и љубимаца и уметности. Исто тако мора се повући оштра граница између милосрђа и уметности. Непажња у овом погледу учинила је да је често пута било бољих одбијених но изложених радова. Долазило је чак и дотле да ое је још пре изложбе знало чији ће радови бити откупљени за разна надлештва. Ово убија интерес грађанства за ове приредбе и истовремено одбија уметнике да излажу у већем броју и са озбиљнијим радовима. На треће место одговорности долази престоничка критика ликовне уметности. И овде опет везе и посебни назори играју главну улогу а никада стварни квалитети радова. Примера ради узмимо случај једног београдског критичара. До скора, по томе критичару, био је умеггник само онај који је имао „замах", „вангоговску палету" и „фовистички елан''. Исти критичар сада пропагира „социјалну уметност" и тврди да се наше сликарство кре'ће у томе правцу. И све то на основЈ' тога што су два уметника '— од њих педесет и незнам колико — показали извесне тежње у томе правцу. Шта да ради просечни грађанин, који се мора ослонити на приказе (за које он верује да су стручни)? У многим случајевима он се не уме снаћи и оставља ликовну уметност на миру. А да и не говоримо о онима који хвале или грде на сва уста, а ни појма немају о ликовној уметности. Несрећа је наша што смо заборавили да критика није реклама но да је она мост између публике и уметничког дела. По приказу публика треба да буде у стању да научи шта је добро а шта је рђаво, шта је прави уметнички доживљај а шта само нервни надражај. После свега овога самим грађанима престонице би се могло пребацити тако мало да то не вреди ни помињаги. На послетку, који би ое уметник одвојио ма и од најмање своте новца за нешто што незна шта је и шго му збиља не треба? Ово се мора имати на уму па ма како тежак био положај наших уметника. Мора се наћи ближи додир између наших уметника и њихових суграђана. Ако се тај додир нађе онда неће бити потребе за милосрђем. Тада ће уметник моћи да живи ако не од своје уметности а оно бар од свога заната. Ово је било потребно рећи, не зато што је то нешто ново. На против, баш зато што то сви знамо или осећамо али нас је било срагдота да то и рекнемо.

Стр. 720 —— метника да се у току од неколико месеци проведених у Паризу потпуно прилагоде париској уметности. Још веће је задовољство посматрати фрацуштину умет« ника који нису видели ништа даље од Београда. Још је ређе задовољство кад се нађе да између толико понемчених, пофранцужених и незнамо како преображених наших суграђана, има овде онде по неко који збиља потсећа на Београд, на центар наше савремене културне делатности. Остављајући на страну чињеницу да је у данашње време куповање уметнина најздравија инвестиција, ово су задовољства која може имати, управо која не см-е пропустити, ни један културни грађанин наше престонице. А ми дубоко верујемо да има више културних Београђана но што је било посетилаца и купаца на осмој јесењој изложби београдских уметника.

Циљ јесењих изложаба београдских уметника је двојак, управо вишеструк. Да се покаже да наша престоница има свој посебни духовни, културни, уметничкп развој. Да се покаже да Београђани желе да задовоље и своје духовне потребе. Да се помогне престоничким уметницима да преброде зиму. На жалост, када би судили по коначним резултатима овогодишње јесење изложбе, морали би искористити начин изражавања сопствен народној песми а одговорити у тродуплом негативу: Наша престоница нема свој посебни духовни развој. Београђани немају духовних прохтева. Уметници не могу пребродити зиму помоћу јесењих изложаба. Ово су тешке оптужбе. Надајмо се да је то само зато што је било много узрока који су довели

Мирко Кујачић: Одмор