Општинске новине

12*

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 721

„Награду Политике" на овогодишшој јесешој изложби добио је Хутер. По нашем мишљењу сасвим заслужно. Споро али стално већ неколико година Хутер иде даље и даље. Постаје одређенији, одлучнији и самосталнији. Награда Политике је врло јасна и у том погледу најбоља — на жалост и једина — установа те врсте код нас. Она се додељује младом, талетираном и сиромашном уметнику. Никаквих пребацивања у додели ове награде нема осталим уметницима. Награђена слика не мора бити и најбоља слика на изложби. Сасвим је друга ствар са „Наградом Београђана". Ова се награда додељује најбољем раду на изложби. И прошле и ове године најбоља ствар на изложби није добила ту награду. Несумњиво да Вукотић, који је добио ову награду ове године, заслужује сваку помоћ и као талентиран млад уметник и као човек. Али — није изложио најбољу ствар на изложби. Ово је још један разлог зашто велики број уметника не узима учешћа на јесењој изложби. Незгодно је, врло незгодно учествовати на некој изложби на којој се може ма шта, без икаквих обзира на искључиво уметничке квалитете, прогласити за најбоље дело. И уметник мора мислити о своме имену и својим муштеријама. Те тако је упропашћен рђавом организацијом и један покушај који је могао уродити ванредним плодом. * * * Уља на овој изложби су далеко испод онога што би збиља претстављало право постигнуће београдских уметника. Од млађих су учинили леп напредак Хутер и Вукотић. Милосављевић, чија је главна одлика била свежина, почео је да се замара, постаје и сувише механичан у својим потезима и сувише скематичан у скали боја. Нарочиту пажњу привлачи Петар Лубарда. Он је најсвеснији и најизразитији на овој изложби. Његова је мана да је у погледу бележења својих посматрања толико доследан да постаје готово досадан. Уплашио се боје, која би му можда пореметила цртеж, у толикој мери да нам приказује далматинеке пределе који лишени свога бљеска личе на осушено цвеће из школског хербаријума. Али, свакако, ово је само једап пролазан период у његовој делатности. Вилко Грдаи је проширио своју палету, постао декоративнији, али је тиме, неизбежно, изгубио главну одлику њетовог досадашњег рада: продубљивање запремине слике. Било би врло интересантно говорити о социјалном у уметности да је слика Мирка Кујачића „Доручак лучког радника" довољно успела, овако морамо оставити то питање док не видимо једну уепелу социјалну слику. Мих. С. Петров је учинио на ов.ој изложби два необична геста. Први је што је изложио два седећа портрета, са онакаженим доњим делом тела, који су тако постављени као да се могу сваког тренутка сручити са платна на под. Други је гест парченце хартије са натписом „Незавршено" испод портрета Бранислава Нушића. Овакове смо ознаке до сада сретали

само на шзсмртним изложбама. Предео и попрсје младог човека су успели, ма да ни једно ни друго платно није довољно продубљено. Д. Глишић, Бора Стефановић, М. Голубовић и Миодраг Петровић су изложили платна која не уступају њиховим ранијим постигнућима. Живорад Настасијевић је изложио пределе из Милановца, чисте, прецизне и умивене. Најбоље их је описао Хамза Хумо када је изјавио једном свом пријатељу да би Настасијевићу требало доделити посебну награду општинског хигијенског отсека, јер су на Живорадовим сликама све куће окречене и све улице беспрекорно чисте. Васа Поморишац је подбацио, нарочито у малој икони. Можда ова изложба има таво мало карактер наше престонице и због тога пгто је стварно врло мали број уметника који су збиља Београђани, т. ј. врло мали број људи којима је овај град прирастао за срце. Или наши уметници заборављају да локално обележје доприноси врло много оригиналности и општој вредности једнога дела. Преко локалног се иде ка националном. Преко националног се иде ка међународном. Преко интернационалног ка евечовечанском. * * * Београдски кипари дају много изразитији став ма да ни у њиховим радовима нема ничега што би их могло окарактерисати као носиоце неке „Београдске школе". Душан Јовановић је ванредан у малој глави за бронзу „Скица" али је много мање успешан у изложеним портретима. У њима не може да се одлучи. Аелуја се између натурализма и чисте стилизације. „Теракота" је довољно одређена у облику али је тврда и хладна. Хладна по начину израде и оштрини контура. Г-ђа Вијоровић изгледа да је задовољена својим првим успесима јер не показује никакво дубље интересовање за изучаваше ликовних проблема. Њени радови су још увек одличне школске студије, учињене интересантнијим рапавим површинама. Ристо Стијовић несумњиво туче Ивана Мештро вића у нелогичности поза које додељује својим фигурама. У групи „Материнство" рђаво схваћени примитивизам делује врло недовољно и оставља гледаоце у недоумици пгта је уметник желео да каже како у питању догађаја тако и у питању чисто ликовног склада, Иста се нелогичност осећа у фигурини „Прол.еће", која, изгледа, носи то име само због тога што је мермер у коме је рађена ружичасте боје. А да и не говоримо о „Баханткињи" која се неким чудом нашла у тако незгодном положају да не зна шта ће са гроздом који је стављен у њене руке очигледно само зато да би је њен аутор могао назвати Баханткињом. Ж. Михајловић излаже једну успелу главу. Почек исто тако. Брежанинове скулптуре у ониксу су скромне и брижљиво изведене. Сретен Стојановић се нарочито истиче бронзаним портретом Д-р Ђурице Ђорђевића и прима плакетама. Нарочито плакетом жене. У графичким радовима нарочито се истиче КунАндрејевић. Савладавши технику дрвореза он са лакоћом обрађује изабране предмете чак и онда када је