Општинске новине

Стр. 722

потребно унети у радове и значења која нису чисто ликовног карактера. Један ванредно добар пример осталим следбеницима социјалне уметности, који јасно показује да је уметност као таква на првом месту а да је све остало, па и сам садржај рада, од много мање важности. * 24 ов. мца отворена је у Уметничком Павиљону

6ЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

изложба радова г-на Драбека на којој провлађују предели са нашег приморја. Изложба стварно носи назив: „Наше Море". Истог дана отворена је у Француском клубу (Ратнички дом) изложба слика руског академика Богданова-Белског. 0 обема ћемо изложбама говорити у идућем броју часописа Београда. Сава Поповић.

VIII Јесења излозћба

Као једна репр-езентативна колективна изложба ваших, београдских ликовних уметника, она је непотпуна, крња: — седамдесет и осам излагача са две стотине четрдесет и пет радова, од којих седамдесет и три падају на примењену уметност. Уз то још, многи баш од наших највиђенијих уметника — свеједно сад, из ког разлога — нису изложили. Отсуством једног Росандића, Палавичина, Узелца, Добровића, Бијелића, Коњовића — да бисмо споменули само најкрупнија имена, — ова је изложба, без сваке сумње, осетно осиромашена и помало лишена свог репрезентативног значаја. Наравно да тај губитак или недостатак, ма и колико он био за жалити, има ипак и једну своју позитивну страну: — заслуге и врлине појединих даровитих млађих уметника, долазе овако до јасније и ефектније очигледности но што би то ваљда могле у непосредном сусетству оних зрелијих талената. Неузапћена одмах већ при првом кораку делима једног Узелца, Бијелића, Добровића или Росандића, наша радозналост упире се дубље и настојније у радове једног Лубарде, Пазла Васића, Шербана, Предрага Милосављевића или Душана Јовановића и наилази ту често на изненадно једру и добродошлу храну. Делимично отсуство истакнутих старијих тако олакшава пажљивије разматрање младих — који су се — и у томе бадп је фацит целе ове изложбе — показали и стварно достојни таквог разматрања. То је, уосталом, био канда већ и смер самих приређивача изложбе који су својим младим колегама женерозно уступили најбоља места у дворани. Тако су се одмах на пр. платна Петра Лубарде нашла на главном зиду где делују, стварно, веома повољно. Лубарда је, пре две године, на својој колективној изложби, скренуо на себе пажњу својим снажним, пастозним, топло-загаситим колоритом. Скоро затим, он је напустио тај стил да би предузео једно знала<гко утанчаваше, једну сублимацију своје палете и технике. Ствар није ишла без тешкоћа. Слике које је уметник изложио био на последњој Пролетњој изложби имале су, и крај знатних сликарских квалитета, нечег штурог, безбојног и измученог. Напори око постављања и спровођења једне нове технике као да су му укочиле биле осећајност, машту и темперамент. Сада је та везаност ишчезла, криза преброђена; Лубарда је спровео, савладао своју нову технику и проговорио кроз њу опет својом старом одрешитошћу, свежином и језгровитошћу. Док је пре сликао више масивно и „рапенски", његова техника је сада постала танана и зналачка, инепирисана очигледно Сезаном, па можда и Сиња-

ком и Сераом. Лаким, деликатним и готово поентилистички уситњеним потезима кичице, он израђује изаткива пејзаже („Груж", „Дубровник са Плоча" и ,;Дубровник") који својом широком декоративном композицијом и својим финим зеленкасто-мрким и бледосивкастим тоновима опомињу на неке идиличне старе гоблене. Док је Лубарда са масивног прешао на утанчано и устрептало, Павле Васић — који се, после дуже повучености, најзад поново појавио на овој изложби прошао је кроз једну готово обратну еволуцију: његове лаке, флуидне колористичке сањарије и етерични графички везови уступили су своје место једном ширем и пастознијем начину сликања, — присној правој техници масне боје. Његова одлична, веома апартна композиицја „За столом" (једна женска полуфигура и један мушки полуакт са лицем у успелом, ефектном „скраћењу") дата је са њеком смиреном и једром лепотом чији су главни чиниоци: свежи и богати тоналитет колорита, широка, пластична модела^ија фигура, и нека општа монументалност концепције. Ова слика — неоспорно једна од најбољих целе изложбе означава видно једну нову фазу Васићевог уметништва. Сасвим другим путем иде — и напредује — Миленко Шербан чији смело-декоративно и готово сасвим дводимензионално третирани „Мушки портре" предочава, свакако, и један фино погођен и фиксиран човечији лик, али пре свега један пир жарких, раскошних боја од сасвим особене чулне дражи. Предраг Милосављевић, суптилни сликар нежног, треперећег зеленила, брсног шипражја, дрвећа, паркова под плахом пролетњом кишом и минијатирски љупких малих фигура остаје, креће се и даље у кругу тих својих омиљених претстава и виђеша и у једном сталном грациозном преливању из сликарског у лиризам и фабулацију. Нзегов пејзаж „У врту" је једна, нова, веома срећна реализација те врсте која својом прециозно-наивном композицијом, својом техником малања, третманом вегетације и фигура као и целим својим штимунгом чудно опомиње на оне сугестивне „Тебаиде", „Пустињачке животе" и сродне „историје" извесних тосканских кватрочентиста. У предметно кас и по концепцији и поступку већ сасвим друкчијој зеликој портретској студији „Мљада жена", основни уметнички доживљај и хотење ипак су, у битноме, исти мао и у „Врту": исто деликатно тражење колористичке и осећајне ниансе, исто лиричарско стремљеше кроз боју, материју и форму ка душевноме. То лирско и медитативно расположење Милосављевића, налазило