Општинске новине

1

Душан С, Нићолајевић

У сл.а»у Филипа Вишњића — Косовска поевија и песник дизања раје. —

Фидвп Ввшњвћ

Косовска поезија је грандиозна уметничка творевина. Косовски песник је у Смрти Мајке ]уговића дао класично бол бзз суза и косовски песник је у своме приказу Аазара израдио свој појам трагичнога. По класичној поезији, трагични јунак свој грех испашта смрћу у коју уноси свој морал, својз поштовање етичких вредности. У оквиру овога предаваша не може се улазити дегаљније у анализу античкога појма трагичнога. Вршио га) у знању или незнању, или га — као што је случај са Софокловим Едипом, — вршио фатално — антички јунак пада у грех зато што у једном часу њиме влада бес крви. Антички песник, јужњак, осећа нарочито бес крви, а, независно од тога: јесу ли мотиви Који су довзли до беса крви добри или рђави, сам бзс крви је једно злјо по себи. Упада човек 1 у свој хаос и губи везу с оним!

што га држи у васиони и у људском друштву. Бес мрви је једно зло по себи зато што мути разум, Антички песник, у свом натурализму, осећа фкзиологију људску с оштрином с којом јз античко вајарство дазало леле облике телу људском, — и тај јужњак је, баш зато што је знао кобну снагу крви када се узбурка,*) гледао у бесу крви једно зло. Гледајући тако на бес крви, античка поезија је у дубокој хармонијн с античком филозофијом која кроз Платона постаје највиши> најчистијч и најидеалнији рационализам. Антички песник је прогласио бес крви за зло по себи, а антички филозофски рационализам то зло побеђује умом: ум треба да господари. Хришћанско схватање, опет, уколико се односи на Богочовека, стоји на сасвим другом становишту. Христос је, не само безгрешан, него и божански по томе што својом смрћу испашта туђе грехе, грехе човечанства. Хришћанство јз измислило трагедију надземаљника. С генијалношћу косозски песник раззија нов појам трагичног. Обманут, Лазар, на Косовској вечери чини најзтрахобнији грех: најбољег јунака каља најцоњом клезетом. Лазар је грешан, али, ако бисмо тако могли рећи, безгрешно Грешан. Он је, уопште, племенита природа и он, за разлику од античког јунака, и у часу када врши грех, није у бесу крви. У односу на хришћански појам трагичнога може се рећи: Лазар је бољи човек, али није уздигнут над земљом као Христос. Близак је свима нама, човечански је: човечански греши и човечански пати баш онда када својом невином грешношћу забада отровни мач клеЕете у срце невиног човека. Зато је Лазарева погибија тако болна и зато је сва у ореолу мучеништва, Косовску поезију могао је испевати само један необичан народ. Дати свој; појам трагичног значи бити неизмерно дубоке душе.

*) Г. др. Милош Ђурић у својој одличној расправи Етика у Софокловом Ајанту објашњава трагику овога јунака на тај начин што се његова гневност распаљује до обневиделости, због које, уместо људе, убија стоку. Иако, у античким трагедијама нема иначе такве заблуде, мислим, да би расправа г. Ђурића могла ићи у прилог нашој речи о бесу крви у античкој трагедији.